Uobražena kesa i lakomisleni kišobran
Decu ne zanima ni ko je pisac, ni da li je knjiga nagrađena, već se predaju tekstu na jedan sasvim iskren i fenomenalan način. Verujem da bi dečja književna scena izgledala sasvim drugačije kada bi se oni više pitali. I to u krajnje pozitivnom smislu, kaže Dragana Mladenović
Laureatkinja nagrade „Duško Radović” Dragana Mladenović objavljuje poeziju od 2003. godine, a prva zbirka pesama za decu Uljezi štampana joj je 2016. godine (Fabrika knjiga). Dragana Mladenović objavljuje novele, romane, slikovnice... Pesme su joj prevođene na italijanski, engleski, francuski, španski, grčki, rumunski, mađarski i slovenački. Njeni radovi su objavljivani u svim značajnijim antologijama savremenog srpskog pesništva, kao i u književnim časopisima i strip-izdanjima. Dobitnica je više nagrada za stvaralaštvo. Živi u Pančevu i radi u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Nagrada „Duško Radović” za 2023. godinu pripala joj je za knjigu Kad stvari poljude (Kreativni centar).
Nauka nas uči da nema potpuno statičnih predmeta i da se čak i u stolu atomi neprestano kreću. Čime nas uče vaši oživeli predmeti? I da li su oni poljudeli ili poludeli?
Za razliku od atoma, stvari u zbirci Kad stvari poljude ne samo da se kreću nego se čak i ponašaju kao da su poljudele i poludele. Pošto su oživele, neke su postale uobražene (kao kesa koju nosi vetar, te s visine posmatra svoje „sunarodnice” koje se tegle s pijace do kola), neke nadmene (sto koji je rešio da stoluje), neke lakomislene (poput kišobrana koji je dobio noge, skočio u baru i umalo se nije udavio), a neke bolja verzija sebe – na primer viljuška koja je odlučila da postane instrument. Svi ti poljudeli predmeti vode nas kroz jedan drugačiji, obezljuđeni svet, sve dok nam ambalaža ne objavi strogo čuvanu tajnu – da je previše stvari oko nas i da smo se bukvalno zatrpali njima. Pošto mi, ljudi, ne vodimo dovoljno računa o opstanku naše planete i sve izvesnijim posledicama klimatskih promena, u ovoj zbirci koja se obraća najmlađima, to povremeno učine predmeti. Pošto smo se mi odrasli obrukali po tom pitanju, verujem da će naša deca biti razumnija i pametnija od nas.
Znamo da je dečja pažnja sve kraća. Da li je potrebno danas dovijati se, snalaziti se na razne načine da dete ostane fokusirano na tekst? Koji su vaši metodi tog snalaženja? Da li su zagonetke, kvizovi, rebusi i igre reči, dobar način?
Da, rekla bih da jeste. Princip traganja za uljezima, rečima koje ne pripadaju određenim skupovima, primenila sam najpre u knjizi Uljezi, pa u Dar-maru, dok sam u zbirci Tri, četiri, sad napravila deset tzv. poezigara, koje bi se mogle smatrati i nekom vrstom prevoda dečjih igara na jezik poezije. Cilj mi je bio da aktiviram pažnju mladih čitalaca i nateram ih da ostanu u pesmi. Prilikom druženja s njima na književnim događajima, ispostaviće se zapravo da njihova pažnja nije kraća, već da je ona samo drugačija u odnosu na pažnju koju imamo mi rođeni u 20. veku. Mnogo puta sam, dakle, bila zatečena kojom brzinom su oni sposobni da ulove uljeze ili upamte gde se ko skriva u pesničkim žmurkama, otkriju skriveni predmet ili ko/šta nedostaje u nekoj pesmi.
Danas se često od umetnosti očekuje da bude angažovana. Takva književnost se dodatno vrednuje i daje joj se na značaju. S druge strane, takvo shvatanje umetnosti umetnost može degradirati, doživljavajući je samo kao alatku ili sredstvo za plasman određene ideje. Da li se pisac u dečjoj književnosti može odmoriti od angažmana?
Za razliku od vas, imam utisak da se od poezije više očekuje stari dobri larpurlartizam, nego da ona (pro)govori o nekim teškim, ponekad i neprijatnim temama. Meni je pak angažovana umetnost draga i bliska i kao konzumentu i kao stvaraocu, jer smatram da angažovanost daje dodatnu vrednost umetničkim delima. Naravno, pod uslovom da je ta angažovanost iskrena, a samo delo kvalitetno. I ne, ne mislim da to može degradirati poeziju, štaviše, mislim da je može obogatiti, oživeti, pokrenuti i dovesti do onoga što i jeste cilj svakoga ko piše – da ona bude čitana.
Ukoliko pod angažmanom smatramo i želju da se kod dece knjigama budi svest o, recimo, vršnjačkom nasilju, klimatskim promenama ili suživotu s drugim bićima na ovoj planeti, ne vidim da tu postoji prostor za odmor od angažmana. Bar ne u mom slučaju.
Kada se deca užive u neku igru, njihova lica postaju ozbiljna kao da obavljaju neku veoma važnu stvar. Da li se može povući paralela između njih i pisaca (pogotovo onih dečjih)? I da li je bitno igru doživeti ozbiljno?
Pored toga što se uozbilje, rekla bih da se pojavi i nekakva iskrica u njima, i to je taj momenat koji mi je veoma bitan. Dakle, ne toliko ozbiljnost koju pominjete, već taj zračak znatiželje, usredsređenosti, želje da se čuje nešto novo i ispitaju granice pažnje. Što se pak pisanja za decu tiče, ono počinje baš kada se otklone kočnice ozbiljnosti i zakotrlja se mašta. U svakom slučaju, sve veoma liči na igru, koju, za razliku od one dečje, treba usmeravati i krojiti po merama savremene dece.
I za sam kraj, nešto možda i u šaljivom tonu, ali o čemu se da razmisliti. Da li našoj dečjoj književnosti fale dečji književni kritičari? S obzirom na to da ste i sami izjavili da svaki vaš rukopis za decu prvo prođe kroz ruke vaše ćerke pa tek onda nastavi svoj put.
Nema boljih kritičara od dece. Čim je nešto neuverljivo, prevaziđeno ili dosadno, ona počnu da se vrpolje i šuškaju. Iz njihovih reakcija je lako zaključiti i to da ih je neki tekst „kupio”, da se njihova mašta razigrala. Njih ne zanima ni ko je pisac, ni da li je knjiga nagrađena, već se predaju tekstu na jedan sasvim iskren i fenomenalan način. Verujem da bi dečja književna scena izgledala sasvim drugačije kada bi se oni više pitali. I to u krajnje pozitivnom smislu.
