Tri dimenzije Berlina

Iako je paranoično bio opsednut osvajanjem sveta sopstvenim izumom ratovanaja blickrigom, Hitler je ceo svoj život iskreno patio samo za jednim gradom. Ludački ga je voleo i divio mu se. Istovremeno ga je prezirao. Kao i svaki pravi narcisoidni nacista uvek je gajio duboke histerične emocije protkane osećajima iskrenih dualističkih obrta. Nije znao uopšte kako da hendluje sa bipolarnim poremećajem pogotovo kada je u pitanju njegova najveća slabost. Svakodnevno je mislio o njemu. Imao je planova i buljuk sjajnih ideja za njegovu rekonstrukciju koje je poverio nikom drugom do arhitekti Trećeg rajha Albertu Šperu lično. Svi fanatici istorije, mundijalisti i diktatori negovali su sklonost ka umetnosti gajeći ozbiljnu naklonost ka arhitekturi. Tako da Hitler ni malo nije zaostajao za drugima, čak je prednjačio. Ovaj neuništivi grad bio je zamišljen kao epicentar novog sveta. Trebao je da bude moćniji i od samog Vavilona, starog Rima i Njujorka zajedno. Bio je planiran da postane Avalon novog doba. Pripreman da bude najmoćniji u istoriji čovečanstva činilo se da je sve već završeno. Karte i makete su bile osmišljene, iscrtane i napravljene. Perfektne skice bile su urađene. Nove kulise samo što nisu bile postavljene. Njegovi ludački snovi ipak se nisu ostvarili. Istina, u njemu je doživotno ostao zakopana, kao i vrlo bitan „komad” Vavilona i po koji skamenjeni rimski centurion u neposrednoj blizini. Čak je Nefertiti ostala zgranuta neverujući kojom brzinom raste Treći rajh i galopirajuće novo germansko carstvo. Kažu da je u to doba stekao jaču energiju nego i sama „Velika jabuka“. Još štošta se u njemu kasnije izrodilo što ga čini jedinstvenim na svetu. Na svu sreću, Hitler nije doživeo taj dan, kao ni njegove ludačke ideje, ali Berlin svakako jeste.

Kako uopšte započeti ovu priču kada kao da nisam ni otišao iz njega? Tačnije, Berlin nije izašao iz mene. Kada bih samo mogao da se ponovo spotaknem pod njegovu izgubljenost?! Želeo bih još dugo sebi da ostanem nedorečen, a i pomalo dezorijentisan zajedno s njim u svim skorašnjim vremenima. Sedam dana je izgleda bilo više nego dovoljno da se potpuno zarobim u trodimenzionalnoj čauri njegove istine. Šest predugih noći su me sudbonosno dokrajčile svojom ludačkom energijom. Kako ga opisati tako vetrovitog i hladnog, a uvek vrelog? Kako ga dočarati kada znam da će ovo moje stanje dugo još potrajati. Postoji ozbiljna mogućnost da se Berlin nikada ne iseli iz mene. Ta njegova trodimenzionalnost osećala se već prvih sati boravka. Šta mu dođe ta moja, a njegova trodimenzionalnost? Otkriću je, ništa ne brinite, samo se malo strpite. Objasniću vam sva tri famozna istorijska sloja ovoga grada. Da li su se dovoljno ohladili duhovi i čuju li se njihovi duboki uzdasi koji dopiru iz promrzlih zidova? Kao žive rane, ledeni herpesi istorijske sudbine stalno izbijaju na površinu prohladnog berlinskog lica. U startu vas zbunjujuće razoružavaju. Premnogo ih je zaista. Još se nisu dobro ni sasušili. Od samog starta, odakle god krenuli, od Čekpoint Čarlija, ako ne i mnogo pre.

Od Brandenburške kapije, ili Tergaten parka već ste omamljeni i svesni da ste kročili u potpuno specifičan grad, koji se još nije oporavio od samoga sebe. Zapitah se čekajući u redu za Berhajn da l’ ima moć da spere svih 27 godina čekanja za samo jednu noć? Možda, jer geografski vrlo je blizu „Ist sajd Galeri“, po meni najtužnije berlinske tačke, vrlo uskog, a tako bitnog prolaza. Još uvek slepo verujem da ovaj klub jedini ume da poništi svih 9.855 dana i isto toliko noći izolacije i mraka. Iskreno, ne znam da l’ sam se prevario ili ne, jer nisam uspeo da uđem u Berhajn. Sprao je samo naših sat i po uzaludnog čekanja i smrzavanja u predugačkoj povorci ljudi, ali kakve veze ima?! Kako sam čuo, ni Pariz Hilton nisu pustili unutra, pa šta?! Sve to ne menja stvar i ne kvari sliku prejakog Berlina. Više nas zaista nije bilo briga da li ćemo ući bilo gde ili ne, verujte. Falio je, istina, kao višnja na vrhu torte, ali Berlin je sam odavno majstorski odradio posao i bez njega. Dezert smo pojeli slasno svih prethodnih dana uživajući danonoćno u njegovim megalopolisnim aromama. Gledao sam je u redu za Berhajn, moju Bojanu. Onako neodoljivo umotanu i skrivenu u sivi šal. Izgledao je veći od nje. Mangupski se smeškala pretvarajući se da je deo svog tog andergraunda, a u biti ga je prevazišla još u ranoj fazi fakulteta i berhajnska pozornica bila joj je samo mala muzička predstava u dva što pre završena čina. Previše urbana i bez Berhajna, ipak stvorena pre za KitKet molila je Boga da ne uđemo. Želja joj se, na žalost, ostvarila. Bila je stilizovana, a pomalo umorna za moju ludačku energiju, dugonoćnu ogrubelost i impresivni gotički napor noćne berlinske scene. Posle smo se sito ismejali jer nam se na 130 koraka od kluba, ničim izazvana ukazala bronzana bista nekog berlinskog bradonje, pesnika, koji je neodoljivo podsećao na jednog mog prijatelja. U euforiji cele večeri, a i mraka, ne pogledasmo ni ko je bio u pitanju. Upravo nam je baš taj prijatelj pričao kako je pre izvesnog vremena banuo u ovaj klub u kiltu, naravno bez veša kako dolikuje pravim Škotima.

Priznaćete, ništa se ne dešava slučajno. Sve u svemu, sa Berhajnom kao da mi je pao veliki teret sa leđa. Mnogo smo više očekivali i potpuno smo drugačije zamišljali sav taj ambijent svetski poznatog kluba. Ostavili smo ga u nemilosti još jednog greha koji je kao pulsirajuća tačka najvećeg berlinskog bluda nestajao u daljini, dok nas je zeleni, stari metro nemački precizno udaljavao od istočnog dela grada. Odavno već nije istočni. Verovatno je čak i najzapadniji na svetu. Mnogo je zapadniji od svoje doskorašnje suprotnosti, mada ga još uvek užasno svojata geografija. Muči ga i dalje promrzla istorija, siva i dotrajala socrealistička gradnja prenatrpana sjajnim grafitima, smećem i nerecikliranim blokovskim otpadom. Kako najbolje upoznati Berlin? Kako ga najautentičnije doživeti? Odgovor je vrlo jednostavan, a emotivni osećaj posle isuviše komplikovan. Pre svega, dobro se natrontajte i za početak pripremite svoje noge, trebaće vam. Samo se šetajte ulicama i ponekad malo zastanite odavajući počast svemu što vidite pred sobom. Berlin zaista ništa ne krije, ama baš ništa. Zato je poseban. Već sam spomenuo da ima tri čuvena trodimenzionalna istorijska kruga istine. Tako je. To su tri istorijska perioda vrlo usko povezana. Naslanjaju se jedan na drugi i idu baš ovim redosledom. Prvi je Jevrejski muzej i otvorena jevrejska grobnica koja podseća na lavirint, nedaleko od Brandenburške kapije kroz koju je prošao i Napoleon. Treba se malo izgubiti u njoj, u svim ovim monolitnim pravougaonim beživotnim poljima od tamno sivog kamena. Nakon kratke ali vrlo teške šetnje možemo sa iskrenošću da osetimo svu patnju, dezorijentisanost i izgubljenost jevrejskog naroda kobnih tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka. Ako se malo i pogubite sa emocijama ništa nije strašno, ne brinite. Sve je već, na žalost, učinjeno. Tu je on da vam pomogne i vrati u život. Tu je čak i da vas izbavi ako treba. Gotovo uvek Berlin je iskren, a i objektivan. Uopšte se ne folira, niti ikome pravda za svoju prošlost nudivši odličan espreso u blizini, a ne zove se Starbaks. Uvek je tu da podseti i da opomene, da se ne zaboravi, makar bio i u koliziji sa samim sobom. Pomalo žaleći jer je služio kao izmanipulisani centar sulude moći u nemom saučesništvu najveće eliminacije jednog naroda u ljudskoj istoriji. Danas, pati sa njima zajedno, mnogo više nego što se uopšte misli. Najbolje se to oseća tek kada se nađete negde između svih tih različitih zidova. Takva vrsta izvinjenja i priznanja preskupo su ga koštala. Do te mere, te se i sam odrekao jednog broja godina, kao i dela kolektivnog identiteta prošavši neminovnu i bolnu katarzu. Idemo dalje, nastavljajući put ka drugom istorijskom krugu. Dolazimo do dugih, ispisanih zidova koji sami pričaju istinu o tmurnim godinama preduge izolacije, zatvorenosti i podeljenosti. Stotine grafita i murala svedoče o bivšem zločinu i još goroj kazni koja je zadesila ovaj turbulentni grad, ali ne u njegovo ime. Ovde, na Čarliju, a tek na već spomenutoj i potpuno otvorenoj Ist sajd Galeri jasno se vidi i oseća sve. Ceo svet, tako i ja zastali smo na tren i ceo Berlin se otvorio na prohladnom, januarskom suncu. Tako jednostavna, a bolna tačka isuviše je duga da bi bila istinita. Bože mili! Berlin se ovde upija do kraja razarujući vas u potpunosti. Kao pijanac koji se tetura čas u levo, pa u desno sa stotom čašom u ruci i suzama u očima, u potpunosti otvara svoju dušu. U malom prolazu između dva zida koji ne liči ni na jedan lokalitet viđen do tada. Tako uski prostor za sva moguća ispisana slova naizgled običnog zida, a ujedno toliko moćan da sprejem dočara naslikanu živu emociju odlazećeg vremena. Previše težak za svetkovinu istorije koju bolno ostavlja iza sebe. Samo podseća na vapaj hiljade inspirisanih umetnika širom sveta koji su podelili bol u njegovo ime, osvrnuvši se i na svoj. Predugo čekajući zvona da odzvone za kraj jednog dugog i hladnog rata u kojem nema mesta za poražene i nevine jer oni uvek po pravilu stradaju prvi i poslednji. Kao i u prvom i u drugom krugu svi su gubitnici. U svakom prethodnom i budućem uvek će patiti, ko bi drugi? Zna se, nedužan narod. Uvek! Sve je prokleto ciklično. Ovde stavljam tačku na kompletnu istoriju 20. veka krunskim dokazom kako se može iskaliti bes tako tupim eksperimentom bez ikakve ideje u trajanju od „samo 27 godina”.

Šta je i koja je njegova treća tačka? Kako se zove Berlinov ključni treći krug istorijskog lanca istine? Da, vrlo bitan za mog glavnog nemačkog junaka, antiheroja koji je prošao sito i rešeto. On je presudan za ovaj grad jer je nosilac duše opstanka cele nacije i uvek je na leđima sam vukao ranac budućnosti, kakva god ona bila. Mnogo je veći i teži od gigantske nemačke industrije i moćne američke pomoći. Snažniji je i od germanske discipline. Opet, kao nekada u dobra i zla vremena, ona pre i posle. Danas ujutru, baš sada i dok ovo pišem, on paralelno sa mnom nosi i ne zastajkuje. To je njegova neiscrpna i nesalomiva energija, otvorenost i snaga budućnosti. Kao u nemom filmu Metropolis, ili Kabareu gde je sve ovo i opisano?! Ako tu nismo pronašli svu berlinsku snagu, onda nikada nećemo shvatiti „Mi deca sa kolodvora zoo”. Sveta trilogija jednog grada. Tri duše spakovane u film. Uvek je Berlin, kao i njegovo nebo bio i ostao urbana lokomotiva Nemačke. Država u državi. Nezavisni tron i neuništivi neuron svakog novog doba, čak i pre Bizmarka. Sve do dana današnjeg. Ostaće to i sutra budite ubeđeni i posle našeg odlaska, bar do sledećih zidova, ako ništa drugo. Berlin je najavangardniji grad u Evropi, prepun najrazličitijih nacija, koloritan, obojen svim rasama, preurban, otvoren, vreo i kada je ledeno. Postao je sinonim za svaku moguću slobodu i seksualnu orijentaciju. Što je pomalo neverovatno, izuzetno je bezbedan. Najveći grad prajda u Evropi. Mesto gde je nastala elektronska muzika i to tajno ostrvo muzeja na kojem je svoj opstanak našao i stari Egipat. Urbano carstvo golobradih u kojem se rodio hipsteraj. Berlin je i dalje grad koji ima više mostova od netaknutog Amsterdama. On je megalopolis koji ima više muzeja nego kišnih dana i više umetnika nego oblaka. To je telo u tri dimenzije i mesto koje je imalo više stanovnika 1937. godine ali mu to izuzetno dobro stoji kada oduzmemo nepotrebni kvantitet. Ovo je grad koji se izdigao iz sopstvenog pepela. Živo biće koje konstantno vibrira, dok autoimuno metaboliše sopstvene greške i istorijske epohe pobeđujući teška vremena. Neiscrpno nameće avangardne procese mirisom na budućnost. Nepokoreni, oporavljeni div neverovatne snage za koračanje napred. Berlin je danas moderni bastion evropske umetnosti, centar IT tehnologija i novonastalih habova koji okupljaju brojne kreativne ljude primenjene i savremene umetnosti iz celoga sveta. Berlin je istinski raj za najmodernije vizuelne instalacije. Kako bi neki rekli „top destinacija za život u svakom smislu”. Kosmopolit sa najviše murala po glavi stanovnika na svetu i najbogatiji grad andergraund kulture u kome stari metro kasni čitavih 27 minuta na mesečnom nivou. Možda sve on to radi isključivo iz osvete ne bi li pokazao svetu svoju iskonsku snagu. Grad junak, jer i pored potpune devastacaje svih mogućih bombi, kaćuša, uličnih borbi i nebrojenih silovanja i dalje ima u svom posedu najgrandioznije platforme istih metro stanica, najlepši trg u celoj Nemačkoj, kao i vrlo očuvane univerzitete koje su pohađali Marks i Engels i na kojima je predavao niko drugi no Albert Ajnštajn. Berlin predstavlja i sveti dom najvećeg nemačkog pesnika Fridriha Šilera. Zidine univerziteta su i dalje nemi čuvari Humboltovih hodnika u koje je divljački upadao nepozvan i sam Hitler, kao u minhenske pivnice uspešno slamajući srce o „prosperitetu“ pomalo naivnom, hrabrom i suviše ponosnom, a vrlo odlučnom nemačkom čoveku.

Berlin se vrlo često ponaša kao njegova surova klima. U samom početku ne deluje hladno, ni kada vetar duva, a ni kad’ kiša rominja. Možete i u majici kratkih rukava usred zime izaći napolje da zapalite po koju cigaretu kao ja sada. Kako odmiču sekundi, Berlin počinje polako da vas steže kao najveći piton. Berlin kreće da vas nagriza do gole kože kao nevidljiva siva pirana, kako god bili obučeni. Verujte, naći će vas uvek i svugde. Prodreće u najdublji deo vašeg bića, do kostiju i dalje. Takav je. Nemilosrdan. Zato ga nikada ne potcenjujte i slojevito se obucite pre nego izmarširate njegovim (ne)utabanim stazama otvorenih rana. Brzo hodajte isključivo između njegove tri dimenzije. Kupite vreme i kuvano vino. Zagrejte se. Za sve ostalo će se on pobrinuti, ne sekirajte se. Slobodno se prepustite njegovoj čaroliji i višeslojnosti da vas sama vozi. Bolje će to učiniti nego najveći karosel na Aleksandar Placu. Kleknite i poljubite sveta Ištar vrata kao oltar večnosti iz Larusove istorije sveta. Radujte se svakom novom satu u njemu. Obavezno malo spavajte, makar po svaku cenu. Berlin jedino ne podnosi i prezire san. Ceo svoj život proživeo je na javi. Njegova sudbina nikako ne prihvata umor niti uvažava bilo kakav izgovor. Podignite glavu i pogledajte ga pravo u oči jer on to zaslužuje i napokon mu sve oprostite.