Posle Uzbekistana put po centralnoj Aziji odveo me je dalje do Almatija, najvećeg grada Kazahstana do koga sam došao posle kratkog leta iz Taškenta.

Ono što mi je prvo upalo u oči na putu od aerodroma bilo je bujno zelenilo, široki bulevari i očigledno veća razvijenost zemlje, sudeći prema zgradama i automobilima koje sam usput video.

Kosmopolitski Almati, nekad Alma Ata

No, nije ni čudo: Almati, ranije poznat kao Alma Ata, glavni je trgovinski, finansijski i kulturni centar Kazahstana, grad s više od dva miliona stanovnika, uz to i nekadašnji glavni grad zemlje pre no što se prestonica krajem prošlog veka preselila u mnogo severniju Astanu. Bez obzira na to što je izgubio status prestonice, Almati je i danas najrazvijeniji grad ove najbogatije zemlje u ovom regionu. Pritom je poznat i kao kosmpolitski grad u kome živi više etničkih zajednica. Među njima su, posle većinskih Kazaha, najbrojniji Rusi – ostali iz doba kada je Kazahstan bio deo Sovjetskog Saveza – i oni čine jednu petinu stanovništva ovog grada.

Almati je moderan grad s puno parkova i zelenih pešačkih zona i u samom najužem centru, s mnogo fontana, čak više od stotine, kao i mnoštvom restorana najrazličitijih kuhinja. U tom najužem centru takođe se nalazi i velika, stotinak godina stara ruska pravoslavna crkva Voznesenski sobor – divne arhitekture i jarkih boja, usred velikog parka Panfilov.

U neposrednoj blizini grada nalazi se i Šimbulak, najveći ski-centar u centralnoj Aziji, a do koga se dolazi –  gradskim autobusom. Naravno, autobusom se stiže samo do podnožja centra da bi se odatle nastavilo uspinjačama – ukupno tri – do najvišeg vrha koji je na 3.200 metara nadmorske visine.

Šetajući mestom i posećujući znamenitosti, ali i restorane osećao sam se izuzetno prijatno – za mene je ovaj grad bio potpuno otkrovenje.

Posle Almatija planirao sam da nastavim put u Kirgiziju, po prirodnim lepotama najatraktivniju zemlju ovog dela sveta. Standardni put – ali iz avionske perspektive zapravo zaobilazni – vodi preko Biškeka, glavnog grada Kirgizije. Učinilo mi se da nema logike ići tako kada postoji mnogo kraći put – bar na kartama – do Karakola koji je bio moja sledeća destinacija.

Internet mi tu nije mogao mnogo pomoći: nisam uspeo da nađem bilo kakav prevoz između dva grada, a pokazalo se i na licu mesta da to nije lako: deo puta s one strane, u Kirgiziji, bez asfalta je, zemljani makadam, i niko od taksista kojima sam se obraćao nije bio voljan da me preveze do tamo po nekoj iole pristojnoj ceni. Murat, jedan od njih, ipak je pristao, ali delimično – samo do granice. Dobro, prihvatio sam, nadajući se da ću neko rešenje ipak naći na licu mesta. I tako smo krenuli…

Usput je bilo obavezno svraćanje u kanjon Šarin koji – mada mnogo manjih dimenzija – podseća na kanjon Kolorada s crvenim stenama i kažu da je posle onog u Americi najveći takav kanjon na svetu. I jeste bio interesantan, sa svim onim stenama neobičnih oblika.

Put kroz Kazahstan se dalje nastavljao do granice s Kirgizijom gde me Murat ostavio – granicu je obeležavalo nekoliko kontejnera s policajcima i carinicima koji su bili iznenađeni putnikom iz njima daleke i nepoznate zemlje.

Preko granice – peške

Očekivao sam da možda neko zna nešto o našem teniskom magu, ali je na moje iznenađenje jedino jedan od njih pomenuo našu poznatu odbojkašicu što možda i ne čudi jer je odbojka ovde jako popularna. Dakle, neobičan putnik koji je uz to granicu prešao pešice te stao da – auto-stopira na prašnjavom makadamu. Dakle, to sam učinio ne gubeći entuzijazam da će me neko povesti. Doduše, svakih nekoliko minuta bi prošao neki auto ili džip, što je davalo nadu, ali pun putnika i onda, naravno, bez želje da stanu i da me povezu samo bi prošli ostavljajući prašinu za sobom. No sreća mi se ipak osmehnula jer je jedan ipak stao i ja sam tako posle pola sata bio u minibusu s korejskim turistima koji je išao baš do Karakola, mog odredišta. Posle noći prespavane u jurti, tradicionalnom šatoru, „maršrutkom”, lokalnim minibusom, stigao sam do naredne tačke: jezera Isik Kul.

To je najveće jezero u Kirgiziji i uopšte najveće jezero u tom delu sveta. Dugačko je oko 180 kilometara i vrlo široko, a nalazi se na nadmorskoj visini od oko 1.600 metara.

Avionom sam se iz Biškeka vratio do Taškenta, pa dalje ranim jutarnjim letom produžio do Istanbula i Srbije.

Bilo je to vrlo interesantno i prijatno putovanje do jednog regiona kojeg manje poznajemo, jer je dosta udaljen, a i van je onih glavnih turističkih ruta. No, definitivno zaslužuje da se u njega ode: zbog istorijskog nasleđa i impresivnih zdanja u Uzbekistanu, zbog prelepe prirode Kirgizije, zbog interesantnog Kazahstana, ali i zbog osećaja prijatnog boravka u jednom dosta različitom svetu, zbog ljubaznosti ljudi i pored jezičke barijere, potpune bezbednosti i pristupačnih cena. Jednom rečju – ako odete, sigurno se nećete pokajati.

Tekst i fotografije Dimitrije Stanković

U šatoru kao u hotelu

Nekoliko kilometara od grada Karakolu u Kirgiziji rezervisao sam jurtu, tradicionalni šator, na jednom imanju s pet-šest takvih šatora i s divnim pogledom na obližnje planine. Tim je imanjem i smeštajem gostiju upravljao dvanaestogodišnji dečak s odličnim engleskim – koji se inače generalno slabo govori, pogotovo među starijim generacijama. Majka je spremala lokalna jela za posetioce, a otac radio kao majstor jer je očigledno trebalo još mnogo toga uraditi da se celi kompleks dovrši i sredi. Bio je to kratak i veoma prijatan boravak, uz dobru hranu i nekoliko zajedničkih fotografija.

 U Biškeku, prestonici Kirgizije

Do Biškeka, glavnog grada Kirgizije, vozio me je potom policijski inspektor koga sam stopirao – tamo je to čest način prevoza – čekajući još jednu „maršrutku”. Ta vožnja je baš bila za pamćenje jer je inspektor očigledno imao želju da postane reli vozač: u grad smo stigli za trećinu manje vremena od onog što mi je pokazivao „Gugl”.

Biškek me, posle Taškenta i Alamatija, uopšte nije impresionirao jer je bio mnogo manja i mnogo skromnija verzija ova dva. Zapravo najbolji je bio restoran u hotelu koji je, po meni, zasluživao bar jednu „Mišlenovu” zvezdu.

 Tamči na jezeru

Mesto na obali jezera u kojem sam proveo tri lepa dana zove se Tamči – gradić koji se tek razvija, ali s velikim turističkim potencijalom. Trenutno još je daleko od toga da bi moglo da privuče veći broj gostiju. Naravno, to mi nije smetalo kao ni činjenica da sam bio, rekao bih, jedini stranac dok sam po šetalištu pored jezera prolazio pored lokalaca, povremeno se približavao bistroj vodi i pokušavao da u sumrak napravim lepu fotografiju. Ljubazni vlasnici malog hotela u kojem sam odseo su mi ponudili da organizuju posetu obližnjoj reci i impresivnoj klisuri s brzacima gde sam gledajući moćne planine i pašnjake s četinarskim šumama tek mogao da makar malo sagledam svu lepotu prirode Kirgizije – a ona jeste čudesna.