Obojica stasiti, naočiti, hitri, školovani, iznad svega hrabri. I obojica iz istog mesta i na istom zadatku. Živan Kezić i Čedomir Mirković potekli su iz sela Drenovca, kod Šapca. Nije samo sudbina odredila da obojica budu lični oficiri obezbeđenja, zapravo telohranitelji kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, već su na to uticale i druge okolnosti, najčešće njihova odvažnost i posvećenost zadacima koji su im se gotovo svakodnevno poveravali.

Istorija je zabeležila, a publicista Zoran Radovanović podatke i životne puteve sabrao u knjigu, da je Živan, po činu kapetan-invalid, bio poslednji starešina Sremskog dobrovoljačkog odreda. Ostao je upamćen i kao poslednji oficir koji je 1915. godine napustio Beograd. Iste godine istakao se i kao branilac Dunavskog keja u borbi za Beograd. Svoje vojevanje, nakon rata 1919. godine pretočio je u kazivanje o krvavim borbama za svaku ulicu, svaki bedem i sokak u našoj prestonici. Imao je brata Ivana koji juna 1915. godine pešice prevaljuje put od Drenovca do Beograda i na maloj Adi, „zimovniku”, pronalazi Živana. Desetak dana učestvuje u borbama, braneći Adu, a potom moli brata da ga primi i upiše u četu. Ovaj to odbija:

– Otac i majka ne znaju gde si. Još nisi sposoban za vojsku, a ja kao brat ne mogu da te primim u moju četu. Idi kući, čuvaj oca, majku i sestre, a ja ću se boriti za sve vas.

– Kući mogu da se vratim tek onda kad više ne budem čuo austrijske topove i mitraljeze na obali Save, kod Drenovca. Zbogom, videćemo se posle završetka rata kod naše slobodne kuće.

Izostavljen za Marselj

Iste noći Ivan je ostavio brata na maloj Adi, prešao Savu i otišao na Drinu. Stupio je u drugu jedinicu, naoružao se, borio rame uz rame sa starijim drugovima, a prilikom povlačenja kroz Albaniju poginuo u okolini Tirane. Roditelji, sestre i brat Živan nikad mu nisu pronašli grob.

Završio se Veliki rat, utihnulo je oružje, ranjenici su se, posle lečenja u bolnicama, vratili svojim kućama. Neki, poput Živana, uniformu nisu ni skidali. Pozvan je u službu koja je brinula o bezbednosti kralja Aleksandra. Prošao je sve kontrole i provere, ostavljajući odličan utisak.

– Ti ćeš, Živane, ubuduće da budeš kraljev telohranitelj – slušao je instrukcije nadređenog oficira.

Gde god je kralj putovao ili išao pešice, on je bio tu. Praktično, njegova senka, jer je motrio na svaki vladarev pokret i korak. I nikad nije bilo problema. Onda su krenule pripreme za kraljevo putovanje u Francusku, 1934. godine.

– Nema potrebe da ti putuješ i budeš u pratnji u Marselju – nije verovao svojim ušima ono što je čuo.

Služba zadužena za kraljevu bezbednost procenila je da će francuska straža biti dovoljna da garantuje njegovu sigurnost. Da li je reč o zaveri ili lošoj proceni, nikad nije utvrđeno. Na kralja je u Marselju izvršen atentat, i on je veoma brzo preminuo od hitaca atentatora.

– Do kraja života patio je što nije bio uz kralja kad je na njega pucano – svojevremeno je kazivao Živanov nećak, Ljubiša M. Joldić.

Sedlo za uspomenu

Čedomir je vojsku služio u kraljevoj gardi 1920/1921. godine. Određeno je da bude lični telohranitelj. Kao i ostali, i on je bio u pratnji 29. juna 1921. kad je usvajan novi Ustav. Posle ceremonije, tada prestolonaslednik regent poklonio se poslanicima i napustio dvoranu. O tome je, na drugoj strani, u broju od 30. juna 1921. godine, pisala i „Politika”:

„Kad je izlazio iz Konstituante, s Pašićem je seo u kola i krenuo u dvor. Nedugo potom trebalo je da se odveze na Terazije i da izvrši smotru vojnih trupa pred defile. U 11 časova i 13 minuta kola su naišla prema zgradi Ministarstva građevine na kojoj se gradio treći sprat. Baš u tom času začuo se prasak, a ispred vladarevih kola podigao se gust, crnkast dim. Atentator je bacio bombu s trećeg sprata zgrade. Kralj i Pašić nisu povređeni, ali zato jesu nekoliko vojnika, građana i dvojica gardista, od kojih je jedan bio Čedomir, koji je pored kraljevih kola jahao na konju.”

Gardisti i vojnici odmah su prevezeni u vojnu bolnicu. Kralj ih je dva puta posetio, poklonivši im po 50 dinara. Atentator je brzo uhvaćen. Bio je to Spasoje Stejić. Bomba koju je bacio udarila je u vrh telefonskog stuba i tu eksplodirala. Kao da se ništa nije dogodilo, prestolonaslednik je mirno nastavio vožnju do dvora i, po planu, obišao trupe na Terazijama. „Politika” je objavila i kazivanje Čedomira Petrovića, elektrotehničkog radnika koji je radio u zgradi, video atentatora i učestvovao u njegovom hvatanju:

„Spazio sam da je neki čovek, sa srednjeg prozora, bacio nešto na ulicu. Odmah potom se začula eksplozija. Jedva sam se osvestio da je to bomba. Onda sam video da neko beži dugačkim hodnikom. Stuštio sam se za njim, a u pomoć mi je pritekao prijatelj Milan Kraljević, poreklom Čeh iz Praga. U tom času čovek se okrenuo i u nas uperio pištolj. Bili smo sigurni da je on bacio bombu. Žandari su brzo stigli, savladali ga i uhapsili, i jedva spasili od građana koji su hteli da ga linčuju...”

Oporavio se gardist Čedomir od šrapnela, nastavljajući da služi vojni rok. Kad je 1921. godine tome došao kraj, iz kofera je izvadio svoju „civilnu odeću”, i uputio se u zavičaj, ali nije krenuo praznih ruku. Od kralja je na poklon dobio kožno jahaće sedlo koje je, pričali su njegovi potomci i ukućani, izdašno koristio. Sve do 1949. godine kada mu je sedište oduzela ondašnja vlast. Njemu i njegovom bratu oteto je i 38,5 hektara plodnog mačvanskog poljoprivrednog zemljišta. Sa sobom je iz kraljeve garde doneo, pa okačio na zid porodične kuće ispod Cera, dve zlatne i srebrnu medalju i tri diplome.

Fotografije iz porodičnih albuma

POMILOVAN, PA POBEGAO

Atentator Spasoje Stejić najpre je osuđen na smrt, a onda ga je kralj Aleksandar pomilovao, pa je dobio doživotnu robiju. Tamnovao je u Sremskoj Mitrovici, odakle je pobegao 1941. godine. Dve godine kasnije poginuo je negde na Sutjesci. Njegova prvobitna namera bila je da upadne u dvoranu gde su sedeli poslanici i da baci sve četiri bombe koje je imao kod sebe. Prilikom hapšenja, kod njega je pronađen i revolver s devet metaka. U Beograd je stigao noću, vozom iz Novog Sada, i celo jutro tražio pogodno mesto s kojeg će baciti bombu.