Sećanje na Branka Ćopića

Momčilo Srećković Moci, nekadašnji novinar „Studija B“ koji je preminuo pre dve godine u svom rodnom Zabrežju kod Obrenovca, bio je dobar poznavalac velikog pisca. Zahvaljujući Ćopiću upoznao je mnogo poznatih ličnosti: Desanku Maksimović, Duška Radovića, Miću Orlovića, Ružicu Sokić...

O svakom je svojoj beležnici zabeležio po neku anegdotu, nešto zanimljivo i neobično što su mu ispričali. Ipak prijateljstvo sa Brankom Ćopićem kod koga je kao dete i stanovao prevazišlo je sva ostala, a o mnogim detaljima, pa i onom tragičnom kada je pisac skonačao svoj život pričao je za „Magazin“ pre četiri godine. Do detalja je opisao razgovor sa velikim piscem i način na koji je skočio sa savskog mosta.

Srećković je Branka Ćopića upoznao 14. jula 1962. godine i od tada su postali i više od prijatelja, kao otac i sin. Dosta je dana proveo u kući Branka i Bogdanke Cice Ćopić koji su ga roditeljski savetovali i o njemu brinuli. Moci se seća i šta mu je u pojedinim trenucima pričao čuveni pisac, sa čim se suočavao, šta ga je tištilo.

O Ćopiću je Puriša Đorđević pre nekoliko godina snimio dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“. Reditelj je njime želeo da se oduži slavnom piscu jer je motive za svoje filmove često nalazio u Ćopićevoj literaturi. U tom filmu jedan od glavnih pripovedača o Ćopiću bio je Moci koji je govorio o svom dobrotvoru.

Ono što je najteže našem sagovorniku je dan koji je proveo sa popularnim piscem kada je izvršio samoubistvo sa Brankovog mosta. Bio je ponedeljak 26. mart 1984. godine.

Ne znam zašto je baš mene odredio da budem svedok njegovog samoubistva. Bili smo zajedno na mostu kada se bacio, pre toga smo dugo šetali i pričali, nisam ni slutio šta će se desiti. Bio sam na poslu u Obrenovcu kada me je zvao da hitno dođem u Beograd. Kad sam stigao Bogdanka mi je rekla da je Branko pre podne bio kod lekara i da je u depresiji. U to vreme oko 16 časova kad sam stigao sedeo je u Pionirskom parku, kaže Srećković.

Zajedno su otišli do Terazija, a Branko je po Mocijevom kazivanju otvorio dušu i pričao, pričao. "...jarane moj, nešto mi se neda, čini mi se da polako zadnjih godina zatvaram dućan. Napišem ponešto, neku satiričnu stvar, ali to je neredovno i nesistematično, govorio je Ćopić i rekao tom prilikom da su mu najdraža životna dela "Bašta sljezove boje", "Nikoletina Bursać", i "Osma ofanziva".

Srećković beleži šta mu je Ćopić rekao dok su u bašti hotela „Moskva“ pili „koktu“. „...Jarane moj, davno je iza mene ostalo detinjstvo, pokislo i tužno, puno ukradenih i nedosanjanih bajki...Tekle su godine, a na moje naivne slike ljudi i događaja stala je da se navlači magla i studen...Upali su tuđinski vuci, planulo je selo.“

Pošli su prema Zelenom vencu i, prema ulici i mostu Branka Radičevića koji se tada zvao most „Bratstva i jedinstva“.

Branko je pričao  kao navijen, nisam stigao sve da zapamtim, ali mi je ostalo u sećanju da je pomenuo dolazak u Beograd i da je baš tu ispod mosta prespavao. Taj most je moja sudbina, i to mi je rekao, kaže Moci.

Dok je pokazivao klupu na kojoj je prespavao prvu noć u Beogradu ispala mu je futrola sa naočarima dole na pločnik. Momčilo je sišao stepenicama da ih uzme, ali kada se vratio Branko je već bio daleko odmakao na novobeogradsku stranu. Žurio je da ga stigne, dozivao, ali kada mu se približio Ćopić je prišao metalnoj ogradi i strmoglavio se preko nje, pao je na pločnik pored leve obale reke.

– Bio je to za mene strahovit šok, otrčao sam niz stepenice, nije davao znake života, zatvorio sam mu oči, i pitao se zašto baš ja, zašto je mene izabrao da budem svedok njegovih poslednjih reči i onoga što je uradio, kaže Momčilo Srečković, za koga je ovo bolna epizoda zbog velike zahvalnosti koju gaji prema velikom piscu.

Kao svedok seća se da je morao da da iskaz u policiji, pitali su ga da li je gurnuo Branka,  zašto ga nije sprečio da skoči, ali svaku sumnju razvejao je dolazak supruge Bogdanke u stanicu policije sa Ćopićevim oproštajnim pismom koje se završava dobro poznatim rečima „Zbogom lepi i strašni živote“

Branko Ćopić je mnogo propatio od komunističkih vlastodržaca, progonili su ga i Tito i Đilas, Moša Pijade, i mnogi drugi, a bilo mu je bolno što su se protiv njega svrstali kolege književnici Dušan Popović, Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Oto Bihalji, Milorad Panić–Surep,  Gustav Krklec.... Najnegativniji odjek imale su njegove humoreske „Jeretička priča“ i „Ko s đavolom tikve sadi“. Čak su ga i prijatelji izbegavali, bežali od njega kao da je tuberkolozan., niko nije želeo da bude u njegovom društvu.

– A ja umoran od svih satira na račun sitnih buržuja, religije, popova, crkvenjaka, hodža, nisam hteo da zatvorim oči ni pred socijalnim i političkim pojavama u Novoj Jugoslaviji, govorio je Ćopić.

U „Klubu književnika“ niko nije smeo da sedne pored njega, pa se Branko jako izenadio kada mu je jednom prilikom prišao i seo pored njega Ivo Andrić. Naš nobelovac ga je posavetovao da se okane humoreski, i da piše romane. Njih, kaže, Andrić, ionako niko ne čita. Još je i opsovao tom prilikom što je Ćopića jako iznenadilo, nikada nije čuo da Andrić psuje. Branko ga je poslušao i napisao roman „Gluvi barut“, ali ni on se nije uklopio u tadašnju ideologiju, opet je usledio partijski „topli zec“.

Bio je to težak psihološki udarac na njega, ali ga nije napuštao vedar duh. Kad je isključen iz Partije 1960. godine šeretski se obratio prisutnima i rekao da mu domovi kulture masovno otkazuju gostovanja jer se sale kreče, pa je upitao sad već bivše partijske kolege da li znaju dokle će se domovi krečiti.

Puno zgoda, anegdota ali i bolnih iskustava u životu, koji je baš kako ga je i opisao bio „lep i strašan“.

„Beleži jarane moj , ovo je ispovest vernom prijatelju, znam da ostaješ sa mnom do samog kraja..“ , seća se Moci reči koje mu je uputio slavni pisac.