Reditelj Milutin Petrović („Zemlja istine, ljubavi i slobode”, „Jug, jugoistok”, „Agi i Ema”, „Petlja”... TV serija „Nečista krv” i „Hadžijino zvono”) seća se koncerta „Šarla akrobate” u amfiteatru Pravnog fakulteta. Pre njih je svirao strani bend, i onda je nastala cela peripetija ko će da donese opremu, pojačala i bubnjeve. Izgleda da se nisu dobro dogovorili pa je nastao problem pošto bubnjar nije želeo da dozvoli Vdu da svira na njegovim bubnjevima.

 „I onda su Koja, Milan i Vd odlučili da održe jedan od najluđih koncerata koje sam gledao. Vd je rekao: ’Je l’ nećeš da daš bubnjeve, dobro!’, i onda je prišao i stao pored mikrofona. Milan i Koja su svirali, a Vd je govorio u mikrofon, reperi imaju izraz za to kad imitiraš ritam mašinu. On je pevao svoje bubnjeve”, kaže Petrović i nastavlja svoje sećanje:

Koja je bio važna figura te generacije, po meni najvažniji umetnik naše generacije, uključujući i slikare, režisere. Koja je moj prijatelj, ali on je uvek bio neprijatan, on stalno uvek nešto zamera, nešto te grdi, uvek nešto nije u redu, drndoš čovek, a Vd je bio penicilin za njega. Koja je bio kao duhovni pitbul, stalno si imao utisak sad će da te prebije njegov duh. Vd je bio mali, ali imao je neku moć šmekera, ništa agresivno. On je bio takav šmeker da se ti potpuno predaš tom njegovom spiritu. U jedno vreme nosio je i šešir, pa brkove, kao vitez iz Diminog romana. Dečko car, to je bio Vdić.

Sretao sam ga kao bubnjara raznih bendova, slušao na koncertima, a s njim sam svirao u ’Herojima’ valjda 1987. i 1988. Celu godinu sam se družio sa njim, on je tada bio sa svojom devojkom Ljubicom, bila je preslatka i jako zaljubljena. On je bio tada čuveni bubnjar novog talasa, tako da su ’Heroji’ bili ne korak više, nego korak niže u odnosu na njegov renome. Ali, pratio ga je taj glas, pa mnogi nisu hteli da sviraju sa njim, sećam se našeg basiste, on je bio očajan što mora da svira sa Vdom. A ja sam obožavao što je on u našem bendu, koliko god su ga neki mrzeli, ja bih jedino s njim ponovo imao bend.

Heroin mu je uzeo fizičku mogućnost da svira bubnjeve, ali on je onda programirao ritam-mašinu. Sećam se svirke u ’Cepelinu’, svirao je s palicom i varjačom, iz štosa.

Sonja Savić je najotvoreniji predstavnik te priče da je Udba ubacila heroin, da to nije bilo spontano, već da je to kontrolisala državna služba. Neko kaže da je to paranoična konstrukcija, ali Sonja je bila ozbiljno biće, nije baš zezanje to što ona kaže. Ceo taj projekat oko SKC-a, meni logično zvuči da je država želela na taj način i da stvari iskontroliše. Posebno kad su u celom svetu počele stvari da se otržu kontroli, meni je logično da su rekli ’ajde da mi imamo jedno mesto gde ćemo da zaposlimo ćerke i sinove naših drugova da ih sve okupimo i da vidimo šta se tu dešava’.“

Sonja je rekla i da je ceo Beograd Vdu okrenuo leđa kada je saznao da je hiv pozitivan. Milutin Petrović o tome kaže:

„Tačno je, ali nije samo to tačno. Tada, osamdesetih godina mi nismo znali da sida ne može da se prenosi kroz vazduh, nego samo kroz krv. To smo saznali nekoliko godina kasnije. Stvarno smo ga tretirali kao migranta. U SKC-u sedimo na piću i kad pomešamo čaše, kad ne znaš koja je tvoja a koja Vdova više ne piješ. A osećaš se odvratno jer ti je superdrug. On se s tim nosio, da opet kažem tako, kao dečko car. Kao superjunak romana Tomasa Mana, nosio je to kao kao svoj krst, fantastično. Nije nikoga gnjavio oko toga, dostojanstveno je nosio smrt sa sobom, herojski... sa merom... tačno kako treba... malo se i zajebavao. (I danas se prepričava trenutak kada je iz sveg glasa viknuo ’Živeo ejds!’, (prim. a.)

Đavo u prahu

Ja sam sa njim imao jedan veliki trenutak u prostoriji gde se vežba. On je otišao negde, osetio sam da je u nekoj drami . Rekao sam mu, pobogu Vd, ti si superlik, kako ti nije glupo da si zavisan od tako neke kretenske stvari kao što je neki prah, u p. m. On se za trenutak ućutao i onda mi je rekao kao u filmovima kad se nešto važno kaže: „Heroin je đavo u prahu”. Od tog trenutka sam znao o čemu se radi. To je za mene bio trenutak istine. Oni su bili kao ovi duhovnici, monasi koji se popnu na planinu koji se sa demonima bore ili u pustinju. Mi znamo nekoliko njih koji su uspeli da pobede, a ne znamo hiljade onih koji nisu uspeli da izađu na kraj. Tako da to može i drugačije da se gleda, oni koji su bili na heroinu nisu bili džanki, oni su bili vrhunski mačevaoci koji su s borili sa đavolom. Kao što monasi prime udarce na sebe da bi nas štitili, tako su i ti momci kao što je bio Vd bili mnogo veliki. Oni su na sebe primili krst, oni su bili kao naši gromobrani, njih je napalo, ali je zato promašilo nas. Nije to neka apsurdna priča, zamisli on je bio veliki tip i udario ga auto, mnogo je to ozbiljnija stvar. I nije čudo što sada imate u crkvi našoj puno važnih duhovnika iz te priče...

Postoji priča o jednom starom monahu Hilandarcu koji se usrdno molio i u jednom trenutku odlučio je da izađe demonima na crtu i rekao im: ’Ajde da vas vidim sad’. I šta mu se desilo, đavo ga je samleo, odjednom je pobeleo i proveo je šest meseci u komi. Ostao mu je samo osmeh na licu, ni sa kim više nije mogao da komunicira, jedina rečenica koju je rekao bila je: ’Deco, raj je divan, pakao je užasan.’

Ta priča o drogi u Beogradu s početka osamdesetih ima tri nivoa. Deo je bio zezanje, deo Služba i deo savremeni način borbe Zla protiv nas”, zaključuje svoje sećanje reditelj Milutin Petrović.

PROČITAJTE