Tužna priča srpskog artiljerca

Jovan je služio u 3. brdskoj bateriji. Tobdžija još iz Balkanskog rata, sve do proboja Solunskog fronta bio je nišandžija ili osmatrač. Znalo se, uvek pribrano vreba komandu svoga vodnika, zauzima elemente na nišanskim spravama, i šrapneli i granate iz topovskih cevi leteli su nepogrešivo ka cilju. On sam znao je da kaže da je u mislima često kod svoje kuće, tamo, blizu Prokuplja i kako vidi svoju naju i tatka. Već je kidao zrelo grožđe u svom vinogradu, njegovom rukosadu. Kad je baterija pošla u gonjenje neprijatelja, za leđima su ostajale Moglenske planine, Kožuh, Morihovo, Perister. „Prošli smo pored Prilepa i primakli se Velesu”, beleži svoja sećanja Radoslav Vesnić.

„Jednog jutra osvanusmo u nekom kamenjaru, odakle se trebalo popeti na gredu sa koje se video Vardar, vijugav i svetao, i Veles. Prvi vod dobi naređenje da sa četom pešadije nastavi gonjenje, pa da sa one grede, kad bude zauzeta, gađa u pozadinu i bok neprijatelja u odstupanju”. Svojim brdskim topom Jovan je bio u pešačkom streljačkom stroju. Kad začu bugarske uzvike da se pođe u juriš, on zasu brzom paljbom, kartečima, napadače, a zatim usta i sa lafeta uzviknu pešacima: „Braćo, napred, ja ću top na leđima poneti za vama.” I dok je stajao, zatreštaše bombe i mitraljezi s obe strane. Snop zrna izdiže se iznad štita i probi mu grudi. On se spusti, iznemoglo, na mrku topovsku cev i krvlju obli oruđe, piše Vesnić, beležeći da su drugovi hrabrog tobdžiju Jovana svog okupanog sunčanom svetlošću, posle nosili na seosko groblje pored puta za Veles, pa se nastavilo dalje do Kumanova, preko neprijateljskih položaja, još za videla i spuštalo pored jednog sela ka Prokuplju.

„Tu nas dočekaše zreli vinogradi, nedirnuti, a iz zelenila belela se lepa kućica, ispred koje stajaše čovek zašao u godine i žena. Širokim pregrštima delili su nam grožđe. Beri iz starog vinograda – veli domaćin, a iz Jovanova rukosada, ćemo kad on dođe – reče domaćin. „Koga ti čekaš, čiča”, upita jedan vojnik iz kolone. „Čekam sina. Nedavno sam preko Ženeve dobio i pismo od njega. On je u jednoj diviziji tobdžija, a ranije je bio u Moravskoj”, reče, na šta mu vojnik odgovori „Daj bože čiča da ga živa i zdrava vidiš”, pa produži s kolonom, jedući s drugovima Jovanovo grožđe.

Prolazila je pešadija, a onda se sa kose pojavila i artiljerija. Kolona je bila sve bliže i komandir već beše pored starih. Drhtavim rukama pružali su oni grožđe najpre komandiru, a zatim vojnicima. Nigde iz kolone da se pojavi Jovan, a oni ne smeju ni da pitaju. Jedan vojnik zastade i spusti u torbu nekoliko grozdova za put. „A koja je to baterija”, jedva zapita čiča. „Treća brdska”, dobi odgovor. „Jel među vama moj Jovan, on je tobdžija?” „Koji Jova”, zapita vojnik, ali se u trenu trže. Setio se, to je Jovanov otac. Skide šajkaču i zbunjeno se prekrsti: „Bog da mu dušu prosti.”

I dok su stari iznemoglo, prigušeno jecali, već je cela baterija, gologlava, zastala pred Jovanovim vinogradom. Stari se prvi pribra i zapita: „Gde pogibe moj Jovan”, pa kad dobi odgovor da se to desilo kod Velesa, starica zajauka i posrćući pođe kroz dugu stazu vinogradsku, naričući: „Moj Jovane, moje radovanje, moj Jovane, moje milovanje, zašto tako ožalosti majku!” Onda otvori širom vratnice i reče: „Gospodine kapetane, pusti vojnike nek oberu prvi rod Jovanova vinograda. Kad bog nije hteo da on bere, neka beru njegovi drugovi. Njegovoj duši za pokoj.” Za trenutak i vojnici napustiše topove, i posluga i vodioci konja, i začas vinograd beše pun čudnih berača. Beše to žalosna berba, završava pripovest Radoslav Vesnić.