Dostojni slobode i sopstvene države

Za „Politiku pišu: prof. dr Suzana Rajić, doc. dr Uroš Šešum, doc. dr Aleksandar M. Savić

Od izbijanja rusko-turskog rata krajem 1806. pred Srbe je iskrslo ključno pitanje: kakva će biti srpsko-ruska vojna saradnja i gde je mesto Srba u ratnim planovima Rusije na Balkanu. General Ivan Ivanovič Miheljson, komandujući ruskim dunavskim trupama, izdao je proglas, kojim je pozvao Srbe na zajedničku borbu protiv turskog tiranstva i na konačno oslobođenje, jer je „nacija srpska dostojna da bude nacijom, kojoj je sramno da plaća danak Turcima”. Rusi su očekivali da im Srbi pomognu na delu fronta od Beograda do Vidina, pošto su početkom januara 1807. godine oslobodili Beograd. Željni sopstvene nezavisne države, odbacili su Portinu mirovnu ponudu (Ičkov mir) i upustili se u nove borbe čiji je jasan cilj bio srpska država i oslobođenje ne samo onih Srba u Beogradskom pašaluku, nego i u drugim srpskim zemljama (prekodrinsku braću i „toliki rod hristijanski” u Vidinskom, Niškom, Leskovačkom, i Pazarskom pašaluku).

Te 1807. godine stigli su prvi plodovi političke i vojne saradnje: zajedničkim dejstvima odnete su pobede na istočnom srpskom frontu, na Malajnici i Štubiku protiv vidinskog paše (korpus generala Ivana Ivanoviča Isajeva prešao je na desnu obalu Dunava). Uoči ovih događaja carski diplomatski izaslanik K.K. Rodofinikin dobio je instrukcije za svoju misiju u Srbiji koja se zasnivala na utvrđivanju širine ciljeva i planova srpskih ratnih dejstava i mogućnosti kooperacije sa ruskom vojskom, kao i na prikupljanju saznanja o privrženosti Srba prema ruskom prestolu.

Taman su ratna dejstva sinhronizovana, kad je u leto 1807. Rusija zaključila mir sa Francuskom u Tilzitu koji je predviđao prestanak vojnih operacija na rusko-turskom frontu. Isajev se povukao preko Dunava. Tursku je sve više obuzimalo rasulo: Svrgnut je sultan Selim III (1807), a ubrzo i njegov naslednik Mustafa IV. Srbi su se našli usred vrtloga evropske politike. Oni su, kao saveznici Rusije, hteli da budu uključeni u primirje. Njihovo isključivanje iz primirja izazvalo je veliku ogorčenost među starešinama i u narodu. Strahovali su od promena političkog kursa Rusije. Neki od starešina su hteli da traže zaštitu i podršku od Napoleona. Jedna srpska deputacija sa Ivanom Jugovićem na čelu je otišla u Jaši glavnokomandujućem moldavske vojske Prozorovskom da podsete saveznike da su rekli kako je «nacija srpska dostojna da bude nacijom, kojoj je sramno da plaća danak Turcima”, a sada im umesto nezavisnosti nude autonomiju pod pokroviteljstvom Rusije i da daju Turskoj «umereni danak”.

U toku jednoipogodišnjeg primirja među Srbe su dolazili i boravili ruski izaslanici: od 1807. Pauluči i Rodofinikin, s tim što je drugi ostao do 1810, a na njegovo mesto je došao Nedobado 1812. Svi oni krojili su planove o unutrašnjem uređenju Srbije i razmatrali kako bi i kojim načinima Rusija od Srba imala što veće koristi («jer oni, po svom položaju, odvlači od nas polovinu turskih snaga»); svi ti planovi prenaglašavaju rusko političko prisustvo u Srbiji ističući ruski protektorat nad njom, tražeći zemljeupravitelja (guvernera) koji bi u ime ruskog cara postavljao činovnike i obezbeđivao srpska utvrđenja garnizonima ruske vojske. I ruski car nije bez kritika primao predloge svojih potčinjenih o preuređenju Srbije, često izražavajući negodovanje zbog megalomanskih zahteva svojih činovnika koji bi morali znati da zbog međunarodnih odnosa ne mogu da okupiraju Srbiju kao što oni predlažu. Sa druge strane, car se starao da se očuva poverenje srpskog naroda, a ne da se povređuje njegovo samopoštovanje.

U drugom periodu savezništva od 1809. do 1811. godine srpsko-ruski odnosi su bili življi i bolji. Rusija je nastavila da pruža pomoć u novcu i oružju, a Srbi su koristeći nastavak rata između Rusije i Turske nastojali da samostalnije delaju u odnosu na Ruse, nego u prvoj fazi. Međutim, u fazi kada se približavao poraz od turske vojske Srbi su od ruske moldavske armije tražili više puta pomoć u pravcu Deligrada, ali je nisu dobili. Pad Deligrada u turske ruke imao je ogromne posledice za dalji razvoj vojnih operacija. Ustanici nisu razumevali izostanak ruske vojne pomoći u presudnom trenutku. Primećeno je da su oni «ohladili” prema Rusima. Padom Deligrada trebalo je sprečiti prodiranje Turaka dublje u Srbiju, ka Beogradu. Umesto da srpskim ustanicima pošalje vojsku, ruski car je krajem decembra 1809. naredio da se sva ruska vojska vrati sa desne na levu obalu Dunava i da na proleće obnovi ofanzivu protiv Turaka. U zajedničkim operacijama 1810. srpska vojska je na istoku štitila desno krilo ruske vojske u napredovanju ka Šumli, a onda je odred ruske vojske pod generalom–majorom Cukatom odneo savezničke pobede na srpskom ratištu najpre na istoku u rejonu Prahova, Kladova, Banje Aleksinačke, a onda i na Varvarinu na Moravi. Ruski garnizoni su ostali u Negotinu i Kladovu. Godina 1811. protekla je u najboljoj saradnji na vojnom planu, kada je glavnokomandujući moldavskom vojskom bio Mihail Ilarionovič Kutuzov. Ruski garnizoni su stigli u Smederevo i Šabac, a u avgustu jedan bataljon se pridružio Karađorđu u zaustavljanju prodora turske vojske iz pravca Bosne. To je ohrabrilo srpske borce posle demoralisanja padom Deligrada, a Karađorđe je govorio da ima da se zahvali «Moskovima» što Turci nisu već stigli do Beograd.

Napoleonovi agresivni planovi prema Rusiji postali su sve očigledniji. U Petrogradu je sastavljen projekat mirovnog ugovora u kojem se posebna tačka odnosila na Srbiju. Ruski ministar je pisao da bi najbolje bilo kada bi se za Srbiju izdejstvovala nezavisnost, pod pokroviteljstvom Rusije, ali nije bilo vremena za duge pregovore. Srbi zato moraju prihvatiti da ostanu sultanovi podanici i da joj plaćaju godišnje danak, jednom zauvek utvrđen. Rusi su odustali od zahteva da Dunav bude rusko-turska granica, a potom i reka Seret. To je bitno uticalo na budući položaj Srbije, jer se time gubila neposredna teritorijalna veza. Odustajući od svojih, odustali su, usled žurbe, i od srpskih maksimalnih zahteva. Nova granica je bila na Prutu i ruske trupe su napustile Vlašku i Moldaviju. Obezbediti Srbima miran život, tako što bi sami uredili građansku i unutrašnju upravu, bez povrede sultanovih suverenih prava, bilo je najbolje što se u datim kritičnim okolnostima dalo ostvariti.

Osmi član rusko turskog mirovnog ugovora iz 1812. uređuje pitanje srpske autonomije na principima primenjenim ranije na Jonskim ostrvima i dunavskim kneževinama. To je prvi međunarodni ugovor u kojem se pominju Srbi i njihova prava, zbog čega je i prozvan „Vaskrsom države srpske”.

8. tačka: Visoka Porta daje Srbima potpunu amnestiju, i obećava da njihov mir neće biti pomućen zbog prošlih događaja. Utvrđenja sagrađena u njihovoj zemlji za vreme ovoga rata a koja nisu ranije postojala, biće sravnjena sa zemljom, u toliko ukoliko budu nepotrebna u buduće, i Visoka Porta zauzeće kao i ranije druge gradove i staviće u njih artiljeriju, municiju i garnizone koje bude smatrala za umesno. Ali da ti garnizoni ne bi nepravedno ugnjetavali Srbe, Visoka Porta će, samo po svojim osećajima milosrđa, postupati prema tom narodu sa svom potrebnom umerenošću; osim toga, na molbu Srba, Visoka Porta će im dati iste povlastice koje uživaju njeni podanici na Arhipelaškim ostrvima i u drugim krajevima njenih država; a da bi im takođe dala dokaza o svojoj velikodušnosti, ona će ostaviti njima samima brigu o unutrašnjoj upravi zemlje, primaće neposredno od njih novac od umerenih poreza koje će razrezati na njih i preduzeće za to mere dogovorno s narodom.

Srbi su bili razočarani kada su saznali za rusko-turski mir i njegovu osmu tačku. Posebno ih je pogodilo što moraju predati naoružanje, i ponovno zaposedanje svih tvrđava, palanki i drugih utvrđenih mesta, turskim garnizonima. Ponovno uspostavljanje turske vlasti, posle osam godina ratovanja i organizovanja državne vlasti i ustanova, sudova, škola, vojske, bilo je za njih neprihvatljivo. Posle mnogo vekova, Srbi su po prvi put okusili slobodu. Zato su na skupštini odlučili da odbiju predaju i da pruže otpor, iako su bili svesni da će u toj borbi biti usamljeni. Rusiju je napala ogromna Napoleonova vojska samo dan posle ratifikacije mirovnog ugovora sa Turskom, a onda su Karađorđe i njegovi hrabri saborci ostavljeni na milost i nemilost turskoj odmazdi.