Tragom jedne nepravde

Kada se govori o uranijumu, radioaktivnosti i nuklearnoj energiji, prva asocijacija je na genijalnu Mariju Kiri i njenu porodicu istaknutih naučnika i nobelovaca. Međutim, jedna druga genijalna dama, austrijska fizičarka Liza Majtner otkrila je tajne fizičkog procesa nuklearne fisije koja je u osnovi nuklearne energije, nuklearnog reaktora i nuklearne bombe, čime je dala ogroman doprinos nauci, kojoj je posvetila ceo život. Kada je u britanskom časopisu Nature 1939. godine Liza Majtner sa svojim nećakom Otom Frišom, takođe istaknutim fizičarom, prva u svetu teorijski objasnila fizički proces nuklearne fisije i energiju koja se tom prilikom oslobađa, Albert Ajnštajn i njegove kolege su shvatili da se u tome krije potencijalno opasno oružje. I ko zna kako bi se okončao Drugi svetski rat i koji bi dalji tok istorije bio da nije Ajnštajn sa svojim kolegama uputio pismo američkom predsedniku Ruzveltu i upozorio ga da neprijatelj ima mogućnost da napravi opasno oružje! Tada je u Americi započeo projekat „Menhetn”, koji je okupio istaknute fizičare (Enriko Fermi, Robert Openhajmer i dr.) za proizvodnju atomske bombe. Iako se smatra da je Liza Majtner „majka atomske bombe”, ona je odbila poziv da učestvuje u projektu „Menhetn” iz etičkih razloga. „Ne želim da imam ikakve veze s bombom”, bio je njen odgovor. Ona je više puta nominovana za Nobelovu nagradu, ali je nije dobila, što mnogi smatraju velikom nepravdom. Nobelovu nagradu je dobio njen dugogodišnji saradnik Oto Han 1944. godine, upravo za otkriće nuklearne fisije, jer je u svojim publikovanim radovima minimizirao ili izostavio da navede veliki doprinos Lize Majtner.

Probijanje barijera

Liza Majtner je rođena 1878. godine kao treće od osmoro dece u jevrejskoj bečkoj porodici. U tadašnjoj Austriji bilo je ograničeno žensko obrazovanje. U to vreme takav stav je bio uobičajen i kod običnih ljudi i kod intelektualaca sledbenika filozofa Žan-Žaka Rusoa, koji je smatrao da muškarci i žene nisu istog intelektualnog nivoa i da su žene predodređene za domaćinstvo i porodicu. Kada su uslovi školovanja devojaka malo liberalizovani, Liza Majtner je upisala Univerzitet u Beču, ali tek u dvadeset trećoj godini posle višegodišnjih priprema, odabravši studije fizike i matematike. Mala, vitka, s tamnim očima i zamišljenim izrazom lica bila je fokusirana samo na svoje studije. Profesor fizike je bio slavni naučnik Ludvig Bolcman, zahvaljujući kome je Liza shvatila da je njeno životno opredeljenje fizika. Prema rečima Ota Friša, Bolcman je Lizi dao viziju fizike kao bitku za konačnu istinu, viziju koju nikada nije napustila. A o Bolcmanovim predavanjima, od termodinamike do elektromagnetizma, Liza Majtner je govorila da je to bilo nešto najlepše i najinspirativnije što je ikada čula.

Već 1905. godine je doktorirala, kao druga žena u istoriji Univerziteta u Beču. Fizika je tada prolazila kroz jedinstvenu transformaciju, pošto je čuveni berlinski fizičar Maks Plank svojom kvantnom teorijom utro put novoj fizici. To se mladoj i ambicioznoj fizičarki toliko dopalo da je odbila ponude za rad u industriji i krenula put Berlina kako bi od Planka naučila više o novoj istraživačkoj oblasti. Iako je Plank bio skeptičan prema naučnim ambicijama žena, a pruski zakon čak zabranjivao studiranje ženama, posle razgovora s Lizom Majtner, Plank je dopustio da sluša njegova predavanja pa ju je čak unapredio u svoju asistentkinju.

Za sopstvena istraživanja mlada fizičarka je morala da savlada nove prepreke. Obratila se rukovodiocu Instituta za fiziku, koji je dogovorio njenu saradnju u Kraljevskom institutu za hemiju s vršnjakom Otom Hanom, koji je takođe bio zainteresovan za fenomen radioaktivnosti. Administrativni propisi Hemijskog instituta su strogo isključivali žene, pa su Majtner i Han svoju laboratoriju smestili u bivšu podrumsku stolarsku radionicu. I pored skromnih uslova ređala su se njihova otkrića: fenomen emisije elektrona od strane pobuđenih atoma, novi hemijski element protaktinij i dr. Uprkos ponižavajućim uslovima, Liza Majtner se seća tog vremena kao najsrećnijih godina svoje karijere: „Bili smo mladi, veseli, bezbrižni, a istraživanja o nuklearnoj fizici su neverovatno napredovala, pa se iznenađujuća otkrića u nekoj laboratoriji događala skoro svakog meseca.” Majtner je polako probijala barijere postavljene ženama, pa je postala prva žena u Nemačkoj koja je dobila zvanje redovnog profesora fizike na Univerzitetu u Berlinu.

Nakon otkrića neutrona (Džejms Čedvik, 1932), italijanski naučnik Enriko Fermi je bombardovao uran neutronima, smatrajući da će dobiti elemente koji su teži od urana. U to vreme u Parizu istom problematikom bavila se s velikim uspehom i Irena Žolio Kiri s našim fizikohemičarem Pavlom Savićem. Nastavljajući Fermijeve eksperimente, Majtner i Han, zajedno s hemičarom Fricom Štrosmanom, takođe su počeli da bombarduju uran neutronima prateći produkte raspada.

Početak nacističke vladavine i širenje antisemitizma u Nemačkoj je imalo neposredne implikacije na Lizu Majtner. Uspešna žena bez dece, a povrh svega poreklom iz jevrejske porodice, bez obzira na to što se ranije preobratila u hrišćanstvo, nije se uklapala u nacističke rasističke zakone. Prva kaznena mera bila je odluka univerziteta da više ne može da predaje. Mnogi naučnici jevrejskog porekla su emigrirali. Ona je u početku uspevala da zadrži svoj položaj u institutu zahvaljujući svom austrijskom državljanstvu. Međutim, posle aneksije Austrije ona je izgubila status strane državljanke koji joj je garantovao sigurnost i za nju je nastala akutna životna opasnost. Uz pomoć kolega Liza Majtner je bez dokumenata i svoje imovine samo s dva mala kofera emigrirala najpre u Holandiju, a zatim u Švedsku. Kada je napustila Berlin, njeni eksperimenti su bili u razvoju, knjige na policama, a njeni bivši studenti zbunjeni njenim odlaskom. Za nju su nastali veoma sumorni dani. Morala je u dobu od šezdeset godina da uči novi jezik, bila je bez imovine, bez stana. U pismima je isticala da zbog nedostatka posla veoma pati i da joj je zato život lišen svakog smisla. Ona je stalno bila u prepisci s Hanom, podstičući ga na dalje eksperimente.

Sve osim Nobela

Godine 1938. Han se pismom obratio Lizi Majtner za objašnjenje fizičke pojave, jer je u toku eksperimenta umesto izotopa urana dobio lakše elemente – izotope barijuma i kriptona. Majtnerova i njen nećak Oto Friš odmah su krenuli da razjasne zagonetnu fizičku pojavu. U toku jedne zimske šetnje, setili su se da su Georgij Gamov i Nils Bor tvrdili da se jezgro atoma ponaša kao kapljica tečnosti i ovako slikovito poređenje ukazalo im je na mogućnost cepanja kapljice, odnosno u ovom slučaju cepanje jezgra atoma urana, koje su nazvali fisija. Majtnerova je dalje, primenjujući Ajnštajnovu teoriju, odredila i kinetičku energiju dva produkta dobijena deljenjem i sve to zapisala na papiru sedeći na stablu oborenog drveta. Majtnerova i Friš su poslali rad časopisu Natura s detaljnim teorijskim objašnjenjem procesa nuklearne fisije i mogućim oslobađanjem velike energije. I pre nego što je rad objavljen februara 1939. godine, vest se brzo proširila u svetu, a u američkim laboratorijama je nastala trka u potvrđivanju eksperimenta i daljem istraživanju, koje je rezultiralo proizvodnjom atomske bombe.

Uprkos kasnijim nominacijama, Majtnerova nije nikada dobila Nobelovu nagradu za fiziku. Ona je primila mnoge druge nagrade: medalju „Maks Plank”, nagradu „Enriko Fermi” i, kakva ironija, nagradu „Oto Han”. Godine 2015. Američko društvo fizičara je Majtnerovoj odalo posebno priznanje pridruživši je fizičaru Ričardu Fajnmanu i Nikoli Tesli. Bila je počasni doktor nauka mnogih univerziteta i član više akademija nauka. Sto deveti hemijski element periodnog sistema je nazvan po njoj – majtnerijum. Danas se širom sveta koriste nuklearne centrale, gde se kontinualnom fisijom samo od jednog kilograma izotopa uranijuma-235 oslobađa neverovatno velika energija!

Liza Majtner je umrla 1968. godine u Engleskoj, ostavljajući izvanredna teorijska i eksperimentalna otkrića, koja su zauvek promenila teoriju jezgra atoma, nauku i svet. Posle njene smrti Oto Friš je na njenom nadgrobnom spomeniku upisao epitaf: „Liza Majtner – fizičarka koja nikada nije izgubila humanost.”