„Kolarac” se dičio večitim gostima

Svakojake goste je pod svoje svodove primala jedna od prestižnih beogradskih kafana „Kolarac”, ali ono po čemu se izdvajala od ostalih jesu njeni stalni, „večiti” gosti koje su još zvali i „štamtiši”.

Kafana je zadužbina Ilije Milosavljevića Kolarca, velikog dobrotvora, koji je srpskom narodu ostavio mnoge građevine i drugo bogatstvo. O Kolarcu je zanimljivu knjigu sačinio beogradski publicista Milomir Kragović („Knjiga na dukatima”, izdavač „Knjiga komerc”), posvetivši jedno poglavlje i poznatoj kafani.

Otvaranje kafane predstavljalo je osveženje za tadašnji Beograd, jer su se varošani, do tada gosti Germanove bašte, gotovo za tili čas preselili kod „Kolarca”.

– Od samog otvaranja važila je za vrlo solidnu – napominje, za „Magazin”, autor knjige.
– Brzo se pročula u prestonici, tako da su čitave porodice s decom u nju dolazile, naročito nedeljom, posle šetnje Kalemegdanom ili kad bi se završila služba u crkvi. Stariji su pili pivo i slušali muziku, dok bi se deca sladila kabezom i klakerom. U prvo vreme kafana i bašta bile su manje i sastojale su se od nekoliko soba i jednog malo prostranijeg odeljenja.

Gazdovao i Vajfert

Zimi u sobama, a leti u bašti, gotovo polovina stolova bila je rezervisana za stalne, „večite” goste. Jedno vreme tu je gazdovao Nikola Praporčetović, koji je uvažavao i cenio stalne goste i na stolu, u piksli, kočoperio se omanji karton na kome je pisalo „gospodsko mesto”.

– U drugoj sali takođe je postojao sto „večitih”, rezervisan za zanatlije – pojašnjava Kragović. – Njihov predvodnik bio je limar Jovan Sremac, brat Stevana Sremca. Važio je za čestitog čoveka, dobrog druga i gosta izdašne ruke.

– Kažu da je bio i veliki gurman?

– Jeste. Neobično je bio vešt da spremi meze i salatu. Začas bi se to našlo na njegovom stolu, a kako se nije oskudevalo u „kibicerima s viljuškom”, ono što se zateklo na stolu brzo bi nestalo, jer su se priključivali i gosti koji po profesiji nisu bili zanatlije.

I „Kolarac” je imao u svakom trenutku poštovane goste. Prednjačio je dobro poznati profesor Kosta Vujić koji je znao da ruča na dva-tri mesta. Govorio je da je kod „Kolarca” odlična supa i govedina, i zato je odatle počinjao ručak. Zatim bi se preselio u „Kasinu” na Terazijama gde je tražio da ga posluže ajmokcem, a onda se vraćao kod „Ruskog cara” gde je poručivao pečenje. Kafanom je najduže upravljao već pomenuti Nikola, koga su, zbog prezimena, svi zvali Praporac. Među prijateljima i gostima važio je za otmenog gospodina i dobrog domaćina, korpulentne građe i velikog trbuha. Beogradom je kružila anegdota da je, boraveći na nekoj izložbi u Moskvi, upoznao i ruskog cara. Kad je ovaj čuo kako se preziva, pred celom svitom je prokomentarisao:

– No, kad su u Srbiji takvi praporci, kakva li tek zvona moraju biti!

Gazda kafane bio je i Đorđe Vajfert, srpski industrijalac, dobrotvor i guverner Narodne banke. U njoj se tada najviše služilo pivo iz njegove pivare. Zarađivao je Vajfert, ali i ulagao u kafanu. Napravio je dva paralelna salona, od kojih je jedan služio kao trpezarija, a drugi kao pivnica. Tada je podignuta i jedna od najvećih i najlepših sala u Beogradu koju je, u narodnom stilu, dekorisao slikar Dragutin Inkiostri. Za kratko vreme postala je središte duhovnog i društvenog života prestonice, jer su se u njoj priređivale najotmenije zabave, koncerti, predavanja, zborovi, svadbe i veći banketi.

Koncert za neverne Tome

Od svih zabava i koncerata jedan je posebno ostao upamćen. Dogodilo se to krajem prošlog veka. Koncert je organizovala Poštansko-telegrafska zadruga koja je te večeri „Kolarčevu” salu žicama „povezala” sa svetom.

– U to doba u Srbiji još nije postojao međugradski telefonski saobraćaj – prenosi Kragović svoja saznanja. – Telegrafska zadruga objavila je „da priređuje jednovremenski telegrafski koncert Beograd–Niš”. Organizatori su to ovako zamislili: beogradska publika će u sali „Kolarca” slušati niški orkestar i niško pevačko društvo „Branko”, koje će pevati u sali niškog hotela „Evropa”, dok će niška publika slušati beogradski orkestar i pevačku družinu „Stanković”.

Mnogi u to „čudo tehnike” nisu verovali. I, zamalo da budu u pravu. Koncert je trebalo da počne u devet sati, ali je jedina linija između Beograda i Niša prekinuta već oko osam časova. Taman kad je inače nepoverljiva publika htela da napusti obe sale, kvar je otklonjen i koncert je održan. Te noći sala „Kolarca” pretvorena je u poštu i u telegraf. Publika je imala pravo da telegrafiše, pa se tako Ljuba Krsmanović javio prijateljima u Beču, Berlinu, Parizu i Londonu. Među zakupcima ubeležen je i izvesni Brat Velja. Tako su ga svi zvali, a on ne samo što je brinuo o kafani, već je spremao i dobre krkanluke: uvek je imao dobro meze, a kao pride kiseli kupus „na podne”. Dok je gazdovao, kafana je postala noćna, tako da su mnogi boemi i noćobdije ovde dočekivali zoru. Doručak se služio već u šest ujutru, a na meniju su nuđeni crevca na žaru, restovana džigerica, škembići, papci u saftu. Naravno, i raznovrsno vino koje se točilo direktno iz buradi, uz neizbežnu soda-vodu s kojom se pravio najbolji špricer. Da kafana postane još popularnija i posećenija doprineo je i Brana Cvetković, osnivač prvog humoristično-satiričnog pozorišta kod Srba „Orfeum”. Svoj teatar preneo je kod „Kolarca”, tako da u vreme predstava nije mogla „ni šibica da padne”, bilo leti u bašti ili zimi u velikoj sali. Za slobodno mesto su se tiskali ne samo domaći gosti, već i stranci koji su pohodili Beograd.

NESTALA POD BOMBAMA

Kafana „Kolarac” prvi put je otvorena 1870. godine i bila je na početku Makedonske ulice, u kompleksu zgrada Ilije Milosavljevića Kolarca. Zgrada je sagrađena 1858. i bila je hotel, pivnica i kafana. Početkom 20. veka tu je radila i prva pošta u Beogradu. Zgrada je srušena u nemačkom bombardovanju, 6. aprila 1941. godine. Novi restoran „Kolarac” otvoren je 1950. u zgradi koju je 1869. podigao beogradski trgovac Veljko Savić. U njoj su se, između ostalih, okupljali akademici, glumci, običan svet, a neke od scena popularne TV serije „Porodično blago” takođe su ovde snimane.

LOŠ PESNIK, DOBAR PEKAR

Kad je Đorđe Vajfert zakupio „Kolarac”, piva je bilo u izobilju. Oko podneva, a i uveče među stolovima gotovo uvek se provlačio izvesni Pera pekar. Kažu da je bio odličan pekar i da je pravio ukusne perece, ali je pisao loše stihove, iako je na sve moguće načine pokušavao da bude dobar pesnik. Čest gost bio je i Branislav Nušić, a Narodna odbrana je ponikla pod krovom ove kafane. Dogodilo se to burnih dana kad je Austrougarska proglasila aneksiju Bosne i Hercegovine.