Dan kada žandarmi hrane siromašne

Uz želju da i ovaj Božić protekne u miru i radosti prisetićemo se kako su Beograđani davnih dvadesetih i tridesetih godina prošloga veka proslavljali Hristovo rođenje.

„Retko smo imali Božić tako veseo kao ovaj koji je juče prošao, piše „Politika” 1928. godine.

Puna tri dana, Beogradom se orila pesma i treštala muzika”. Izlozi  pojedinih trgovina osvanjivali su u svečanom božićnom dekoru. Dok su neki bili ukrašeni jabukama i slamom, u mnogim izlozima stajala je jelka, iskićena „snegom” od pamuka i vate, badnjacima, žitom, orasima….

Skoro nije bilo nijedne beogradske kuće bez božićne pečenice, iako je „pečenica bila vrlo skupa, naročito na Badnji dan”.

Najveća živost uoči praznika osećala se na pijacama. Stočna pijaca kod Klanice tridesetih godina brujala je pomešanim glasovima kupaca i prodavaca. Seljaci iz Šumadije, Srema, Banata i Bačke donosili su obilan broj prasadi za pečenicu…

Zurle protiv čarlstona

Živosti je bilo i u Upravi grada jer se u vreme praznika beležio veliki broj krađa, požara i nesrećnih slučajeva.

 – Alo…alo…Uprava Grada!

– Ovde Uprava Grada.

– Ukrali su mi prase za Božić.Bilo je uređeno…

– Što ga niste čuvali gospodine? Gde sad da vam pronađem prase. Ono je već pojedeno…

I pred takvim razlozima dežurni činovnik navlači šinjel i juri da između hiljada poklanih prasadi pronađe baš ono ukradeno…U jednom slučaju policija je bila vrlo brza. Držeći se strogo božićnih običaja policajci su prvo čestitali društvu praznik, a zatim poveli domaćina u Glavnjaču.„

Predratni običaj je bio da se za Novu godinu svi napiju, a na Poklade svi najedu. A na Božić – da se ispune oba običaja.  Za tri dana, kako je pisala „Politika”, popijeno je toliko alkohola i pojedeno toliko prasića da bi bilo dovoljno „ za sve Jugoslovene, i da još ostane za nacionalne manjine.„

Ono malo vode što je potrošeno uglavnom su potrošile kafedžije da bi imali dovoljno vina za sve mušterije.

Beograd je za praznik imao  i specijalnu muziku. Uz goč i zurlu i uz podcikivanje razvilo se u Skadarliji staro srpsko kolo. Kolo se vilo od  kafane do kafane i bivalo sve veće.

„Jedan žandarm kome se činilo da ovo veselje nije po propisu, jer je kolo pravilo veću galamu nego svi čarlstoni skupa, došao je da interveniše. Ali njegove opomene zaglušivao je goč i podcikivanje starih boema:

Iju! Iju! Ju,ju,ju!

Najzad, kad je žandarm video, da u kolu najviše podvriskuje jedan ugledan policijski pisar,  okanuo se svake intervencije”.

Cela varoš bila je znaku dečje pucnjave, ali nije se pucalo „žabicama” i „pampuračama”, već je za to vreme korišćeno ozbiljnije „oružje”: svako dete imalo je po jednu prangiju koja se punila pravim barutom i „gruvala kao merzerov top.„

Uprava Oficirskog doma organizovala je tradicionalno donošenje badnjaka. Po već dugogodišnjem rasporedu pojedini odredi beogradskog garnizona bili su na svojim mestima još oko podne na Badnji dan. Oficiri i vojnici u paradnim uniformama, na konjima i  kolima, okićenim zastavama i zelenilom pravili su impozantnu šarenu povorku koja se kretala od Knez Miloševe ulice do Topčidera. Na brdu bi se odsekao badnjak a zatim se povorka vraćala Karađorđevom, Kralja Petra i Knez Mihailovom. Narod bi se iskupio i pozdravljao ih.

Policijski sirotinjski dan

Zatim bi komandant badnjaka sa visokim oficirima odneo Kraljev badnjak u u Dvor. Kralj ih je dočekao pred dvorskim tremom, po običaju posuo ih žitom, a zatim bi badnjačare uveo u salon da ih počasti hladnom i vrućom rakijom.

Božić je, piše „Politika iz 1929. godine , u Dvoru proslavljen po narodnom običaju. Na Badnji dan priređivala bi se večera za sve članove Kraljevske porodice. Večeralo se u trpezariji u kojoj je bila prostrta slama, a za stolom su se servirali božićni kolači, orasi, suve šljive i druga jela i voće. Na sam dan Božića u dvorskom hramu Kraljevska porodica prisustvovala je liturgiji, a po povratku u Dvor, Kralj je primao položajnika, prvog u rangu pitomca Vojne akademija. Položajnik je ostajao na ručku, a zatim ga je kralj darivao.

Prema sokolskoj tradiciji zajedno s vojničkim badnjacima donošeni su iz Košutnjaka i sokolski badnjaci. Sokolske badnjake kitila je i pronosila kroz Beograd konjica sokolske župe grada.

Bratstvo manastira Rakovice 1939, godine na čelu sa starešinom manastira došlo je u Patrijaršiju i čestitalo Hristovo rođenje Njegovoj Svetosti Patrijarhu i predalo dva okićena badnjaka. U Patrijaršiji bratstvo je dočekano žitom, a na ognjištu izvršeno je prekrštanje i prelivanje badnjaka svetim uljem

Za „policijski sirotinjski dan” koji je padao uoči Božića prestonički policajci skupljali su priloge za  siromašne. Uporedo s organizovanjem prikupljanja priloga policajci su o praznicima svake godine obradovali nekoliko stotina najsiromašnijih božićnim ručkom. Običaj je bio i da žandarmi u dvorištu zatvora Uprave grada dele božićnu pečenicu pritvorenicima, a mnogi žandarmi i podoficiri  najsiromašnije su gostili za svojom trpezom.