Manje glamura, više dostojanstva
Dejvid Čiperfild se trudi da svoja arhitektonska ostvarenja u urbanoj sredini pažljivo odmerava u okruženju i lokalnom, kulturnom i istorijskom ustrojstvu, a nikako u takozvanom internacionalnom stilu
Poštovani čitaoci,
u ovoj rubrici od sada ćete imati mogućnost da čitate tekstove objavljene u Kulturnom dodatku „Politike”. Za početak, odabrali smo mali izbor iz ovogodišnje produkcije. Ubuduće, između dve subote postavljaćemo po nekoliko tekstova dnevno iz aktuelnog broja.
Vaša „Politika”
Prickerovu nagradu za arhitekturu 2023. godine, dobio je Dejvid Čiperfild. Kao i uvek, zapitamo se ko je nagrađeni arhitekta i zašto je baš on dobio tu veoma cenjenu nagradu koja se popularno tumači kao Nobelova nagrada za arhitekturu. Najpre da se podsetimo sa par reči o samoj nagradi, za koju fondacija Džeja Prickera kaže da treba da se dodeli onom arhitekti ili arhitektima koji talentom i vizijom značajno doprinose humanosti i izgrađenoj sredini preko umetnosti arhitekture. Složeno rečeno i prilično teško za tumačenje jer nema jasnih merila za navedene pojmove. Ocenjivačkom sudu zato, najverovatnije, ništa nije teže jer mu nedostaju jasna merila za ocenu predloženih dela, ali možda i ništa lakše jer može to da tumači kako ko hoće. Pod višegodišnjim vođstvom Alehandra Alavena, dobitnika nagrade 2016, ocenjivački sud uvek čini pet članova: neki od ranijih dobitnika nagrade, pa stručnjaci iz oblasti arhitekture, biznisa, obrazovanja, izdavaštva i kulture. Za nečiju kandidaturu predlog može da pošalje ko god želi i ume to valjano da formuliše i argumentuje. Desilo se 1988. da nagradu dobije arhitekta Gordon Banšaft koji je sam sebe predložio. Nagrada se dodeljuje za celokupni opus ili za veći broj odabranih dela a ne za pojedinačno delo.
Elem, nas trenutno zanima ko je i zašto je Dejvid Čiperfild dobio nagradu 2023. godine. Rođen 1953. godine u Londonu, gde je školovan i najveći deo svoje profesionalne karijere proveo radeći i stičući znanje i iskustvo u biroima čuvenih arhitekata, poput Normana Fostera, Ričarda Rodžersa i drugih velikana arhitekture, i to kasnije koristio u sopstvenom birou David Chipperfield Architects. Počeo je samostalno da radi projekte enterijera u Londonu, Tokiju i Njujorku, a prve veće projekte projektovao je za Nacionalni istorijski muzej (ulazni hol i botanička galerija), i restoran Wagamama u Londonu, a zatim za Rečni i veslački muzej u mestu Henli na Temzi 1995. Nastavio je da radi projekte u Nemačkoj, a sa posebnim uspehom 2000. godine projekat Novog muzeja u Berlinu (restauracija starog, bombardovanog u ratu). Od početka vezan za projektovanje muzeja posvećen je projektovanju kako muzejskih enterijera tako i celih korpusa muzejskih i izložbenih građevina, čime Čiperfild gradi karijeru uspešnog i rado angažovanog arhitekte sa pedigreom. Ističu se projekti za Muzej savremene literature u nemačkom gradu Marbahu (2006), galeriju Am Kupfergraben u Berlinu (2003–2007), zgrade pravosuđa u Barseloni, i proširenje Muzeja etnologije i istorije prirode u Ankoridžu na Aljasci (2003–2009). Dalji razvoj njegovog opusa muzejskih objekata obuhvata: Tarnerov muzej u Margejtu, Jumex muzej u Meksiko Sitiju, proširenje Muzeja umetnosti u Sent Luisu (SAD), i Muzej Naga na lokaciji pod Uneskovom zaštitom kulturnog nasleđa u Sudanu. Nakon pohvala za projektovanje ovog muzeja građenog od crvenkastog lokalnog kamena, a na temeljima starog manastira, dobio je posebnu čast da preprojektuje krilo za modernu umetnost u njujorškom Metropoliten muzeju. Brojni drugi projekti u Velikoj Britaniji i po svetu zaokružili su njegov bogati opus, ali i poziciju u establišmentu Velike Britanije uz titulu sir, kao i brojna poznanstva širom sveta, što mu je svakako pomoglo da lakše prođe filtere konkurentnosti za Prickerovu nagradu.
Estetska čistoća
Posmatrano u celini, bogati opus Dejvida Čiperfilda nije obojen posebnim, prepoznatljivim stilom, niti ujednačenim likovnim ili konstruktivnim izrazom nalik na dela drugih svetski priznatih arhitekata i ranijih dobitnika Prickerove nagrade. U jednom razgovoru za Njujork tajms rekao je sledeće: „Posebno me zanima da projektujem zgrade koje će se dopasti ljudima, ali sa svakim projektom takođe da pomerim granice, da uradim nešto što je svima poznato ali različito. Ne nastojim da ubeđujem arhitektonsku zajednicu da sam neki genije.” Drugim rečima, Čiperfildov kredo nije da sebi postavlja kreativne granice u smislu stila, materijala, ili oblika, već pre svega da projekat prilagođava kulturnim i prirodnim okolnostima bez robovanja aktuelnim globalnim trendovima u arhitekturi. Jedino se trudi da svoja arhitektonska ostvarenja u urbanoj sredini pažljivo odmerava u okruženju i lokalnom, kulturnom i istorijskom ustrojstvu, a nikako u takozvanom internacionalnom stilu. Rouan Mur, arhitektonski kritičar lista Gardijan, komentarišući dela Dejvida Čiperfilda kaže: „Ozbiljna, solidna, a ne posebno maštovita ili radikalna dela, u harmoniji sa istorijom i kulturnom sredinom. Čiperfild radije naglašava nešto što je manje glamurozno, odnosno više brine kako će zgrada da izgleda posle pet ili deset godina, to jest koliko je dostojanstvena, upečatljiva u sećanju i u umetnosti.” Kod toga Mur ima u vidu Novi muzej u Berlinu koji je građen i koji traje preko dve decenije zahvaljujući izuzetnoj konstrukciji čak i za nemačke pojmove, odnosno za ljude koji znaju šta je kvalitet. Estetska čistoća bez preterane inovativnosti u delima Čiperfilda je nešto što preovlađuje kod ocenjivanja njegovih pojedinačnih projekata, ali neki će to i da mu zamere.
Naša situacija
Gledano od projekta do projekta uočljiv je nedostatak kreativnog kontinuiteta jer svaki projekat odiše nečim drugim. Da bi se bolje ocenio sa stanovišta održivosti, nužno je znati vreme i mesto kada i gde je objekat izgrađen i tako stekao epitet kvalitetnog i trajnog. Sve ovo, uz pregled njegovih najvažnijih projekata, izaziva pitanja kod mnogih arhitekata zašto je baš Dejvid Čiperfild dobio Pulicerovu nagradu. Pri tom, pored kvaliteta projekata zaboravljaju ono što u bogatom zapadnom svetu danas dominira kod odlučivanja o prestižu i nagradama: ne samo originalnost, vizionarstvo, kreativnost i maštovitost arhitekte već iznad svega njegov položaj u establišmentu, veze sa bogatim investitorima, kulturni profil i socijalna komunikativnost. Dejvid Čiperfild je to postigao na svojstven, engleski način.
Ovo nas svakako upućuje da razmislimo i o našim, i ne samo našim, naročito mlađim arhitektima i njihovim delima, koji sve više nastoje da prate trendove „internacionalnog stila”, odnosno dizajna bez posebnog stila, i bez osvrtanja na urbano okruženje, matrice i trajektorije regionalne urbane kulture i prirodnih osobina. Drugim rečima, nastoje da svaki stambeni ili poslovni objekat za koji rade, projekat bude ekskluzivan i napadno drugačiji od ostalih, a u pogledu konstruktivne racionalnosti i pouzdanosti, funkcionalne upotrebljivosti, i ekonomske opravdanosti, bude zaboravljen i trajno zapažen kao strano telo u urbanom tkivu već posle nekoliko godina. Koliko vidim, od Čiperfilda bi štošta moglo da se nauči, bez obzira na dizajn.
