Konj na crvenom tepihu

Film­ska pro­duk­ci­ja u Sr­bi­ji je u ve­li­kom uspo­nu pa ne sa­mo da glum­ci i re­ži­se­ri, sce­na­ri­sti, ko­sti­mo­gra­fi i dru­ge pro­fe­si­je sed­me umet­no­sti ima­ju do­sta po­sla, već su po­sta­li tra­že­ni i ka­ska­de­ri i ko­nja­ri, vla­sni­ci ko­njič­kih klu­bo­va, a na ce­ni su i re­sta­u­ra­to­ri i sto­la­ri vič­ni pra­vlje­nju fi­ja­ke­ra i ko­či­ja iz pro­šlih epo­ha za isto­rij­ske spek­ta­kle.

– Od fil­ma se mo­že le­po ži­ve­ti – ka­že Bo­jan Ilić, vla­snik ko­njič­kog klu­ba „Pa­stuv” iz Kra­gu­jev­ca, u či­joj er­ge­li ima tri­de­se­tak ato­va ra­znih ra­sa od no­ni­ju­sa i hol­štaj­na do li­pi­ca­ne­ra i ol­den­bur­ga. Na ce­ni su i oni bez pe­di­grea, po­lu­krv­ni, ka­ko bi re­kli ko­nja­ri, jer su mir­ne na­ra­vi, po­slu­šni­ji i lak­še se ob­u­ča­va­ju.

Ne­dav­no je šest Bo­ja­no­vih ato­va u tri ko­či­je pro­vo­za­lo do cr­ve­nog te­pi­ha is­pred dvo­ra­ne MTS na be­o­grad­skom Tr­gu „Ni­ko­le Pa­ši­ća” glum­ce i auto­re fil­ma „Što se bo­re mi­sli mo­je”, ko­ji go­vo­ri o aten­ta­tu na srp­skog kne­za Mi­ha­i­la Obre­no­vi­ća. Pre to­ga odr­ža­na je i pret­pre­mi­je­ra u Kra­gu­jev­cu s istom sce­no­gra­fi­jom pra­će­nom konj­skim to­po­tom i se­va­njem bli­ce­va.

Po­sle vi­še­de­ce­nij­skog za­tiš­ja na tr­ži­štu, pro­duk­ci­ja fil­mo­va i se­ri­ja kod nas do­ži­vlja­va pro­cvat. Tre­nut­no se, ka­žu po­zna­va­o­ci pri­li­ka, u Sr­bi­ji sni­ma­ju 23 pro­jek­ta pa je po­sla na­pre­tek za sve one ko­ji su ume­šni u ba­ra­ta­nju s ko­nji­ma.

To pod­ra­zu­me­va da onaj ko že­li da ra­di s fil­ma­dži­ja­ma da­nas mo­ra da ima i svoj tran­sport, ka­mi­o­ne i pri­ko­li­ce, po­red ko­či­ja, konj­skih za­pre­ga, fi­ja­ke­ra i sve­ga ono­ga što spa­da u oba­ve­zne re­kvi­zi­te da bi se sni­mio ne­ki rat­ni i isto­rij­ski film.

– To je lep, ali i od­go­vo­ran i te­žak po­sao. Je­dan kiks mo­že da vas iz­ba­ci iz po­sla za­u­vek. Za­to je naš rad naj­bo­lja pre­po­ru­ka, iako ima­mo i kon­ku­ren­ci­ju, 90 od­sto po­slo­va mi do­bi­ja­mo – ka­že Ilić, ko­ji ima pla­no­ve i za svet­sko tr­ži­šte jer je do­sta stra­nih stu­di­ja ko­ji se otva­ra­ju po Sr­bi­ji.

Ka­ska­der u film­skim i te­le­vi­zij­skim pro­jek­ti­ma

No­vom vre­me­nu se pri­la­go­đa­va­ju i glum­ci. Ve­ći­na njih po­ha­đa ško­le ja­ha­nja ka­ko bi u svom si-vi­ju ima­li upi­sa­nu i tu ve­šti­nu, jer ta­ko lak­še kon­ku­ri­šu za ulo­ge. Glu­mac Ra­do­van Vu­jo­vić, ta­ko­đe je, igra­ju­ći po­sled­njih go­di­na u raz­li­či­tim ostva­re­nji­ma, mo­rao da na­u­či da upra­vlja ko­nji­ma. U me­đu­vre­me­nu je ove ple­me­ni­te ži­vo­ti­nje i za­vo­leo, a da bi bio što uver­lji­vi­ji na plat­nu i on je me­đu oni­ma s pre­po­ru­ka­ma in­struk­to­ra ja­ha­nja. Za „Ma­ga­zin” ka­že da je ško­lu ja­ha­nja pro­šao u jed­nom be­o­grad­skom ko­njič­kom klu­bu i da je uži­vao u pro­ce­su uče­nja.

Konji su zaista predivne i fascinantne životinje, ali za sada ne planiram da postajem vlasnik, rekao je Vujović.

Stefan Nedeljković, student treće godine prava, postao je vrlo cenjen i tražen kao kaskader u filmskim i televizijskim projektima, pa je tako i ovo zanimanje oživelo, za sada, zahvaljujući najviše njemu.

– Od mene se traži da padnem s konja ili da ga nateram da se propne, kako bi kadar bio upečatljiv. To nekada uspe iz prvog puta, ali takvi kadrovi se nekada moraju i ponoviti, jer su zahtevni, nekada moram da padnem i po nekoliko puta da bi režiser bio zadovoljan –  priča Stefan Nedeljković o svojim iskustva u radu s našim poznatim režiserima, ali i glumcima i to onim najpoznatijim Vukom Kostićem, Ljubomirom Bandovićem, Draganom Bjelogrlićem, Katarinom Radivojević, Markom Grabežom, Nedimom Nezimovićem...

Jedan od poslednjih projekata je serija „Heroji Halijarda”, u režiji Radoša Bajića, priča o spasavanju američkih pilota u vreme Drugog svetskog rata na ovim prostorima. U nekim scenama pojavljuje se i Nedeljković u manjoj ulozi, pa je time preskočio još jedan prag, od statiste, preko kaskadera, stigao i do glumca.  Premijera ovog filma održana je za 10. oktobar u Beogradu.

Re­pli­ka vo­zi­la iz 1700. go­di­ne

Se­ća­ju­ći se po­če­ta­ka, Bo­jan Ilić ka­že da je pr­vog ko­nja ku­pio za re­kre­a­ci­ju 2000. go­di­ne i da ta­da ni­je ni sa­njao da će, evo, već če­ti­ri po­sled­nje go­di­ne za­re­dom ići sa sni­ma­nja na sni­ma­nje. Od­skoč­na da­ska mu je bi­la se­ri­ja „Alek­san­dar od Ju­go­sla­vi­je” Zdrav­ka Šo­tre, a od ta­da je na­ni­zao već pet­na­e­stak na­slo­va. Uz tri­de­se­tak ko­nja tu je i isto to­li­ko vo­zi­la otvo­re­nog i za­tvo­re­nog ti­pa, ko­či­je, fi­ja­ke­ri, konj­ska ko­la.

Ilić ka­že da ima vo­zi­lo ko­je je re­pli­ka vo­zi­la iz 1700. go­di­ne, do­sta je i re­pli­ka iz 18. i 19. ve­ka, za­hva­lju­ju­ći na­cr­ti­ma do ko­jih su do­šli pre­ko ar­hi­va i mu­ze­ja ili iz pro­duk­ci­je od sce­no­gra­fa.

Naš sa­go­vor­nik ku­je ve­li­ke pla­no­ve, a za ovu pri­li­ku ot­kri­va nam da do­go­di­ne spre­ma otva­ra­nje fun­du­sa konj­skih za­pre­ga i ko­či­ja ko­ji su na­pra­vlje­ni u ra­di­o­ni­ci u se­lu Ru­či­ći, iz­me­đu Lji­ga i Ta­ko­va, i to će bi­ti ba­za za no­va film­ska sni­ma­nja, uklju­ču­ju­ći i – stra­ne ko­pro­duk­ci­je. Da je ta­ko ne­što mo­gu­će po­ka­zu­je i in­te­re­so­va­nje stra­nih pro­du­cen­ta da sni­ma­ju na na­šim lo­ka­ci­ja­ma jer je su­dar ko­nji­ca na film­skom plat­nu u Ba­na­tu ili Šu­ma­di­ji do­sta jef­ti­ni­je ne­go na evrop­skim i ame­rič­kim te­re­ni­ma za vo­je­va­nja s oklo­pom i ma­čem.

Glum­ci ve­šti u se­dlu

 Mi ra­di­mo i obu­ke glu­ma­ca ako se od njih oče­ku­je da na ko­nju ka­sa­ju ili ga­lo­pi­ra­ju u sce­na­ma ili da upra­vlja­ju za­pre­gom. Tru­di­mo se da im to zna­nje pre­ne­se­mo što jed­no­stav­ni­je, jer i taj­na na­šeg uspe­ha je u to­me da sve po­jed­no­sta­vi­mo, da im bu­de lak­še. I uspe­va­mo u to­me, bu­kval­no oni sed­nu pr­vi put na ko­nja i us­pe­ju iz pr­ve da sni­me ono što se od njih tra­ži.

 Bi­lo je do­sta zah­tev­nih sce­na, a ovom pri­li­kom bih iz­dvo­jio sce­nu u se­ri­ji  „Vre­me smr­ti” sa 12 pu­šte­nih ko­nja na ske­li, na­sred Du­na­va, ko­ja se kre­će pre­ma oba­li, i us­pe­li smo iz pr­ve da sni­mi­mo i da ne za­gu­bi­mo ni­jed­nog ko­nja jer je bi­la mr­kla noć, ka­že Bo­jan, a na na­še in­si­sti­ra­nje da iz­dvo­ji ne­ko­li­ko glu­ma­ca ko­ji su ve­šti sa ko­nji­ma, iz­dvo­jio je Dra­ga­na Oka­no­vi­ća, Ne­boj­šu Du­ga­li­ća, Mi­la­na Ma­ri­ća, Žar­ka La­u­še­vi­ća, Ra­do­va­na Vu­jo­vi­ća, a od glu­mi­ca Len­ku Pe­tro­vić ko­ja je vo­zi­la če­ze i Ma­ju Čam­par ko­ja je bi­la pre­ba­če­na pre­ko ko­nja. 

„Vre­me smr­ti” i „De­ca Ko­za­re”

„Je­sen sti­že, du­njo mo­ja” pr­vi je zna­ča­jan film za ko­nja­re u 21. ve­ku, a sni­man je 2002.  go­di­ne, za­tim 2006. kre­će sni­ma­nje se­ri­je „Moj ro­đak sa se­la”, 2009. go­di­ne film „Sve­ti Ge­or­gi­je ubi­va ažda­hu”, a od 2017. i „Ne­ma­nji­ća” sle­di ve­li­ki bum, ta­ko­re­ći hi­per­pro­duk­ci­ja, is­ti­ču na­ši sa­go­vor­ni­ci.

Osim fil­mo­va o kne­zu Mi­ha­i­lu i spa­sa­va­nju ame­rič­kih pi­lo­ta ko­ji su sa­da u cen­tru pa­žnje film­ske pu­bli­ke, tre­ba po­me­nu­ti i pro­jek­te ko­ji se ra­de, za­vr­ša­va­ju ili su već za­vr­še­ni i pri­ka­za­ni u sko­ri­je vre­me kao što su „Li­ber­ta – ra­đa­nje gra­da”, „Vre­me smr­ti”, „Cr­na svad­ba”, „De­ca Ko­za­re”, a u pla­nu su i „Kon­stan­ti­no­vo ras­kr­šće”, „Mi­ha­i­lo Pu­pin”, „Haj­du­ci” i „Sum­por” ko­ji ob­ra­đu­je vre­me po­sle ubi­stva kne­za Mi­ha­i­la. Pu­no po­sla za ka­ska­de­re i sta­ti­ste, ali i is­ku­še­nja za naj­po­pu­lar­ni­je glum­ce. 

Bu­kov­čić me­njao Ba­tu Ži­vo­ji­no­vi­ća

Sa­da već dav­nih, še­zde­se­tih i se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka po­ža­re­vač­ki kraj bio je po­znat po sto­ti­na­ma sta­ti­sta ko­ji su sa svo­jim ato­vi­ma sni­ma­li ka­u­boj­ske i par­ti­zan­ske fil­mo­ve od Ol­da Še­ter­hen­da i Vi­ne­tua do „Ne­re­tve” i „Su­tje­ske”. Je­dan od njih je i  de­ve­de­se­to­go­di­šnji  Lju­bi­sav Ko­stić ko­ji se sa za­do­volj­stvom pri­se­ća tog vre­me­na ka­da je bio i sta­ti­sta, ali i ka­ska­der u oko če­tr­de­se­tak fil­mo­va. Nje­go­va po­ro­di­ca ima­la je i sa­rad­nju s ju­go­slo­ven­skom ar­mi­jom i voj­sci je pro­da­va­la ko­nje za ko­njič­ki puk u Ze­mu­nu.

Iz tog pe­ri­o­da naj­po­zna­ti­ji je ka­ska­der Mi­ro­slav Bu­kov­čić ko­ji je na­stu­pao u broj­nim fil­mo­vi­ma, a za­hva­lju­ju­ći svom ume­ću bio je i vi­tez Lju­bi­čev­skog vi­še­bo­ja. Ostao je gle­da­o­ci­ma upam­ćen i po na­stu­pu u fil­mu Go­ra­na Pa­ska­lje­vi­ća „Pas ko­ji je vo­leo vo­zo­ve”, gde je za­me­nji­vao Ba­tu Ži­vo­ji­no­vi­ća u opa­snim sce­na­ma, ali i po stra­nim pro­jek­ti­ma „Vi­ne­tu”, „Mar­ko Po­lo”, „Pro­bu­še­ni do­lar” i mno­gim dru­gim.