Šampionka – treći put

Šumsku tišinu u centru Beograda, u štalskom krugu, iza hipodroma kod Careve ćuprije, ponekad prekine glasan, reski pucanj, koji dolazi iz obližnjeg strelišta na Topčideru.

– Toliko sam dugo ovde da to i ne primetim, sada se samo moji gosti trgnu – šali se Irena Nicović, šampionka Srbije u preponskom jahanju.

Ovde je njen konjički klub, tu su i objekti gde su konji smešteni, ovo je mesto gde provodi dosta vremena.

Irena je trostruka prvakinja države u seniorskoj konkurenciji, članica reprezentacije i učesnica brojnih međunarodnih takmičenja na kojima je postizala jako dobre rezultate. Vlasnica je brojnih grla koja ostvaruju zavidni međunarodni uspeh. Višegodišnje iskustvo u upravljanju velikim sistemom i timovima stekla je u porodičnom holdingu gde se više godina nalazi na najodgovornijim funkcijama.

Povratak slave našem konjičkom sportu

Irena Nicović se trudi da vrati nekadašnju slavu i značaj našem konjičkom sportu i industriji, da unapredi rad Saveza za konjički sport Srbije za olimpijske i FEI discipline, čiji je predsednik od prošle godine.

Naša sagovornica je ponosna na to kako je proteklo Otvoreno prvenstvo Srbije, nedavno održano u Sportskom centru Kovilovo na kojem su učestvovali i takmičari iz nekoliko stranih zemalja. Organizatori su se potrudili da sve bude na visokom nivou, pa se nisu mogli videti samo konji kako skaču u parkuru, već i padobranci na svečanom otvaranju.

U Kovilovu je Irena po treći put postala šampionka Srbije u sportu gde u istoj konkurenciji nastupaju i žene i muškarci.

– Želimo da u Kovilovu organizujemo još međunarodnih takmičenja – kaže Irena, mada ne odbacuje mogućnost da se konjički sport u olimpijskim disciplinama (pored prepona, to je i dresurno jahanje i kros-kantri) u budućnosti preseli u Surčin.

Podseća da se za sada sve što su zamislili i ostvarilo, pa puno nade polaže i u terene i dvoranu koji se grade na Avali gde će se preseliti i njen konjički klub.

U ovoj investiciji joj dosta pomaže otac Đorđe Nicović, naš poznati biznismen, koji ima firme u oblasti poljoprivrede i ugostiteljstva.

Irenina ljubav prema konjima razvila se dosta rano. Seća se da ju je s desetak godina strina odvela na beogradski hipodrom da gleda trke, i bila je to sudbinska poseta, ljubav na prvi pogled. Dodaje, uz osmeh, da njeni roditelji to strini nikada nisu oprostili. Pojašnjava da roditelji ne mogu biti srećni ako im se dete opredeli za sport koji može biti i opasan, i to je razumljivo.

– Ali, danas mi otac dosta pomaže. Zahvaljujući njemu i niče taj kompleks na Avali – objašnjava Irena.

U početku je jahanje za nju bila rekreacija, ali kada je napunila dvadeset dve, otisnula se u profesionalne vode, ako se to tako može nazvati, jer ona, kao vlasnik firme iz oblasti finansija, ovaj sport i dalje smatra svojim hobijem. Nastupala je na takmičenjima i u zemljama regiona, ali i u Italiji, Grčkoj, Španiji, Nemačkoj, Belgiji, Holandiji...

S reprezentacijom je 2008. godina osvojila bronzu na Svetskom kupu nacija, i to se smatra našim najvećim nacionalnim uspehom.

Nada se da će tereni na Avali dosta pomoći mladima kojih je sve više u ovom sportu. Otvaranje je planirano za sledeću godinu. Dodaje da je interesovanje dece u poslednjih pet godina toliko veliko da naš savez za konjički sport, odnosno konjička zajednica ne može da odgovori na sve.

– Dosta je divljih škola jahanja, nema atestiranih trenera, obuka se vrši na neadekvatnim konjima, pa ima i nezgoda i padova. Pokušaću da objedinim klubove iz cele Srbije u jedan sistem – otkriva koji je zadatak sebi postavila kao predsednici Saveza za konjički sport Srbije.

U svakom od tri kluba koje je nedavno posetila u unutrašnjosti Srbije, više od četrdesetoro dece uči jahanje. I što je zanimljivo, devojčica je mnogo više od dečaka, čak 80 odsto, ali u starijoj dobi se to posle ujednači.

Irena Nicović posebno ukazuje koliku dobrobit konjarstvo ima za mlade. Bila je, ne jednom, svedok kako se deca ljute na konje kada izgube, svaljuju svoje greške na životinje, a onda vremenom kako odrastaju i sazrevaju počinju da se menjaju. Uče se da poštuju svog partnera na preponama, shvataju da im ove plemenite životinje čine veliku uslugu jer rade stvari koje njima pričinjavaju zadovoljstvo. Slušaju ih i potčinjavaju se njihovoj volji da bi oni uživali. Ta ista deca posle nekog vremena ulaze sa zahvalnošću u parkur i postaju skromni, vredni, spremni da preuzmu odgovornost za sopstvene greške.

Prvo beba, pa sledeća titula

I kroz Irenine ruke prošlo je mnogo šampiona, takmičila se u sedlu izuzetnih grla. Mnogo priča i sudbina. Pamti prvu kobilu Opsešen, pa konja Oki Doki, s kojim je nizala najveće uspehe. Oki Doki, koja je uvezena iz Holandije, sada je u penziji, ali je oždrebila još jednu šampionku – Kendal. To je sad već bio domaći odgoj, jeftiniji i pristupačniji način da se dođe do dobrog grla.

Irena planira i četvrtu titulu na nekom novom državnom prvenstvu. U međuvremenu čeka bebu, devojčicu. Priznaje da nije razmišljala čime će se njeno dete baviti.

Jedno je sigurno, čim malo poraste, uradiću ono što i moja strina. Baš bih volela da i moje dete zavoli konje – kaže Irena Nicović.

I klonovi preskaču prepone

Preponaši su jako skupi na svetskom tržištu, naročito oni najvišeg kvaliteta koji učestvuju na najvažnijim takmičenjima kao što su Olimpijske igre. Događaju se i zanimljive promene na tržištu, ono što je doskoro bilo nezamislivo. Ima već nekoliko godina kako se osim ždrebadi prodaju i embrioni, zamrznuti ili već ubačeni u surogat majku. To su budući potomci aktuelnih šampiona. Poslednjih godina sve se više kloniraju najvrednija grla koja iz nekog razloga moraju pre vremena da završe karijeru ili da se zbog teške povrede uspavaju. Tako se produžava genetski materijal, a rezultati su različiti.

– Treba još sačekati da se vidi da li će klonovi uspeti da ponove rezultate svojih dvojnika. Potomci su dobri, ali rano je za zaključivanje, ja sam gledala jednog klona u Španiji, ali nažalost nije bio ni blizu konja od koga je nastao – kaže naša sagovornica.

Nedostaju parkuri

Nedostatak infrastrukture, pre svega terena za takmičenja, jedan je od gorućih problema koje savez treba da reši. Nužno je srediti i bazu podataka, pre svega sportskih konja, kako bi lakše prelazili granicu kada odlaze na takmičenja. Jedan od ciljeva je i pridobijanje lokalnih samouprava za pomoć u organizovanju utakmica u preskakanju prepona.

– Mi smo u regionu u nivou sa Hrvatskom, ali i oni kubure s problemima jer im ono najbolje ode u najrazvijenije zemlje Evropske unije, kao što su Nemačka, Francuska, Španija, za kojima naš region, nažalost, mnogo zaostaje. U Nemačkoj je preponski sport po popularnosti drugi, odmah iza fudbala. U Švedskoj za svoje šampione priređuju spektakularne dočeke, uključujući i avione koji nose natpise „dobro došli šampione” – prenosi Irena Nicović.

Nezgode su česte

Pored onog lepog što nudi, ovo je takva vrsta takmičenja gde dolazi često i do povreda, nekada do pada jahača, a nekada i konja i jahača. Dešavaju se i druge vrste nezgoda, pa je tako potkivač pred Balkansko prvenstvo povredio kopito konju, za milimetar je skinuo nokat više nego što treba, i konj je prokrvario.

– Meni je to bio kraj sveta, jer nisam mogla da se takmičim –  kaže Irena, kojoj su se dešavali i padovi s konja, kao i ostalim jahačima.

Pre pet godina je imala ozbiljan pad, kada joj je konj slomio nos:

– Taj konj se često propinjao na zadnje noge i drugarica me je zamolila da ja pokušam s njim da se takmičim. U početku sam imala uspeha, čak i nekoliko pobeda. Međutim, u jednom trenutku nepažnje, konj se podigao na zadnje noge i udario me glavom u nos. Čulo se pucanje nosa, imala sam potres mozga, amneziju. Nije bilo naivno – priseća se Irena.