Bolest ne pogađa samo pojedinca već celu porodicu

U junu je navršeno tačno 18 godina kako živim sa transplantiranim bubregom. Zahvaljujući transplantaciji mogu reći da živim zdravo, kvalitetnim životom, ispunjenim raznim aktivnostima. Nažalost, to je često uskraćeno i ograničeno ljudima koji čekaju organ. Majka mi je donirala bubreg te 2005. godine.

 

Transplantacija je urađena na Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršovoj zahvaljujući odličnom timu lekara. Standardni postoperativni oporavak je trajao kratko jer je sve prošlo uspešno i nakon desetak dana smo majka i ja izašla iz bolnice.

 

Život nakon transplantacije podrazumeva određen režim kojeg se treba pridržavati ‒ redovno uzimanje terapije, redovne kontrole i u globalu „zdrav režim življenja”.

 

Prvi simptomi bolesti su mi se javili u osmoj godini. Pojavio se bol pri mokrenju i krv u urinu. Tada je urađena dijagnostika i otkriveno je da imam ciste na bubrezima (policistične bubrege). Do 12. godine mi je stanje bilo stabilno, a roditelji su me vodili na preventivne kontrole i praćenje kod dečjeg nefrologa. U dvanaestoj godini bubrezi su otkazali rad, pa sam ubrzo krenula na dijalizu i ušla u proceduru pripreme za transplantaciju. Na dijalizu sam išla nekoliko meseci. Dijaliza je privremeno rešenje dok jedino dugoročno rešenje predstavlja transplantacija bubrega. U sklopu same procedure pripreme za transplantaciju, članovi porodice su prošli kroz različita ispitivanja i na moju ogromnu sreću ispostavilo se da je moja majka podobna da bude donor, što nažalost nije često slučaj. U slučaju kada niko ne može od srodnika da bude donor, onda je jedino rešenje kadaverična transplantacija.

 

Sam proces pripreme za transplantacju je vrlo kompleksan i zahteva veliki broj pregleda i intervencija. Često se setim tog perioda koji je bio vrlo izazovan kako za mene tako i za celu moju porodicu. Bila sam devojčica od 12 godina kojoj se život odjednom znatno izmenio ‒ udaljena od svoje kuće, rodbine, škole, vršnjaka. Sećam se i svog starijeg brata iz tog perioda koji je bio u godinama kada su mu roditelji najpotrebniji, a oni su se herojski trudili da prevaziđu sve izazove koji su pred njima. Ovo ukazuje da bolest ne pogađa samo pojedinca već celu porodicu kao sistem. Na sreću, imali smo odličnu mrežu podrške sačinjenu od porodice, prijatelja i mnogih drugih humanih ljudi. Tog perioda se sećam i kao perioda punog briga ‒ briga za svoje zdravlje, za svoju porodicu i za svakog „bolničkog druga”, čijih sam procesa lečenja bila svedok. Sve je to u značajnoj meri uticalo na moje funkcionisanje danas.

 

Sada radim kao psiholog. Prilikom izbora profesije vodila sam se željom da na neki način ispoljim zahvalnost životu i dam svoj doprinos kroz pomaganje drugima. U radu sam pretežno orijentisana na rad sa decom jer i sama znam koliko je značajna podrška u periodu odrastanja a posebno u okolnostima kada mnoge stvari nisu u našoj moći. Okrepljuje me saznanje da sam sada ja u situaciji da pomognem nekome da se suoči sa svojim izazovima i da i svojim iskustvom posvedočim da i iz velikih životnih kriza mogu nastati dobre stvari.

 

Danas, posmatrano i iz ugla psihologa, smatram da je jako važno baviti se i mentalnim zdravljem u procesu lečenja jer je i ono ugroženo u tako kriznom, neizvesnom periodu gde se sve svodi na „iščekivanje” povoljnih vesti (u mom slučaju vest da je organ odgovarajući). U tim okolnostima fokus je uglavnom na fizičkom, odnosno telesnom zdravlju i izlečenju dok je mentalno zdravlje uglavnom u senci, a psihološke rane „nevidljive”. To kasnije dođe na naplatu kroz različite psihološke teškoće. Zato smatram da je prevencija i psihoedukacija u tom domenu neophodna.

 

Bitan resurs za zdravo funkcionisanje za mene predstavlja psihoterapija, pomaže mi da se lakše nosim sa različitim životnim izazovima, kao i u saniranju ranih trauma kojih je neminovno bilo u tako izazovnom odrastanju.

 

Transplantacijom mi je omogućeno da normalno živim. Trudim se da u toj svojoj „normalnosti” ne zaboravim svu onu decu i ljude koji čekaju svoju šansu za normalnim životom. Njima je jedina šansa doniranje organa i transplantacija. Osećam odgovornost da radim na promovisanju transplantacije zahvaljujući kojoj sam danas živa. Mnogi nisu dočekali tu mogućnost.