Ostrvo plavo-belih kontrasta

Sto trideset nautičkih milja južno od Atine nalazi se Santorini, osim malenog Amalfija, najjužnije ostrvo Kikladskog arhipelaga.

Ovo čudesno ostrvo u obliku polumeseca, divlje lepote, prepuno kontrasta i gotovo bez vode karakterišu slojevi crnih i crvenih vulkanskih stena sa zapadne strane (bliže grotlu vulkana) i pitomije obale s plažama crvenog i crnog peska i šljunka, na istoku. S obzirom na to da dužina ostrva iznosi oko dvadeset pet kilometara, a širina između dva i šest, moguće je obići ga i tokom jednog jedinog dana.

Izreka meštana Santorinija je „Seismos!” (Σεισμός, zemljotres), u prenosnom smislu: „U zemljotresu je spasenje!”. Ona predstavlja nadu u bolje sutra, koje dolazi samo posle velike nevolje kao što je zemljotres ili erupcija vulkana. I zaista, da ostrvo nije nastalo kao posledica prirodne katastrofe, teško da bi mnogi za njega čuli. Mi bismo rekli: Posle kiše izlazi Sunce! U 18. veku, ostrvo su osvojili Mlečani koji su mu prvi put dali njegov današnji, italijanski naziv po Svetoj Ireni (Santa Irini). Na grčkom, ostrvo nosi naziv Fira.

Veliki kruzeri zaustavljeni

Do Santorinija može se stići letovima iz Atine, trajektom iz Pireja, hidrogliserom s Krita ili drugog većeg grčkog ostrva. Brodovi na Santorini pristaju u malu luku Atinio, nekoliko kilometara južno od prestonice, Fire. Veliki kruzeri imaju poteškoća da se ukotve u luku, ne zbog strmine uz koju pristaju, već zbog činjenice da s te strane, zbog kaldere – erozije koju je pre oko četiri hiljade godina stvorila erupcija vulkana, dubina mora seže do skoro 400 metara, što je nedovoljno za dužinu prosečnog lanca sidra. Francuski putopisac koji je u 19. veku nacrtao mapu Santorinija, označio je taj deo kao „more bez dna”.

Kada se približite Santoriniju i prvi put ugledate vulkansku stenu u slojevima crno-crvenih nijansi, razumećete zbog čega toliki turisti žele da vide dramatični pejzaž ostrva isečenog u sredini. A na vrhu stene, na nekoliko mesta prosute su bele kockice, lavirint mediteranskih kućica od kojih je preko dve trećine danas u službi turizma. Parčići efektnog vulkanskog kamenja na mnoštvo načina ubacuju se kao dekoracija u zidove kuća, bele i plave kupole crkava, restorane i kafiće. U prodavnicama nakita, crni obluci prodaju se kao privesci na ogrlicama i čine tipične suvenire ostrva.

Pre pet hiljada godina, prvi stanovnici Santorinija – Minojci svoje malo ostrvo s dva manja i jednim velikim grotlom vulkana nazivali su Strongyle, što znači „okruglo”. Međutim, posle velike erupcije u 15. veku pre nove ere „nestala” je polovina ostrva koje je prvobitno bilo kružnog oblika. Ostatak Santorinija – „isečak” koji posle erupcije nije uronio u more – dobio je oblik polumeseca. Preko puta nalazi se ostatak nekadašnjeg grotla vulkana, ostrvce Nea Kameni do kojeg se stiže čamcem. U poseti grotlu možda ćete osetiti neprijatan miris sumpora ili videti vulkansku aktivnost u delovima mora oko vulkana žuto-zelene boje.

Neki naučnici tvrde da je antička erupcija vulkana bila toliko jaka da se mogla čuti do severne Evrope i da je stvorila cunami visine 250 metara, brzine oko 350 kilometara na čas. Zbog neverovatnih priča, za Santorini neki i danas smatraju da je ostrvo iz priča o čuvenoj potonuloj Atlantidi. Poslednja velika erupcija dogodila se 1956, kada je nakon zemljotresa gust dim kuljao iz grotla vulkana. Zemljotres je oštetio kuće ovog zaboravljenog, siromašnog ostrva koje je ostalo po strani sve do sedamdesetih godina prošlog veka, kada je doživelo planetarnu popularnost.

Arheološko nalazište Akrotiri nalazi se na južnom delu ostrva i jedan je od najznačajnijih gradova minojske civilizacije, jedini na Santoriniju. Vekovima pre dolaska Grka, Minojci su na ovim prostorima gradili dvospratne i trospratne kuće, pravili maslinovo ulje, sadili pšenicu, brali šafran, gajili ovce i ribarili. Ovaj stari narod s odličnim smislom za boje dekorisao je zidove svojih kuća freskama, koje s puno živosti opisuju svakodnevni život njenih stanovnika od pre oko 3.500 godina (ribar, skupljači šafrana, proleće, antilopa, boginja koja sedi, deca bokseri, flotila).

Bele jednostavne kuće

Glavni grad Santorinija je Fira, smešten na strmini oko 300 metara iznad mora. Reč potiče od izraza „pyros” što znači „crveno” ili „plameno”.

Osim putem, do njega se od obale može stići i žičarom, ili penjući se uz 560 stepenika. Ono po čemu je ovaj gradić najpoznatiji jeste nestvarna belina njegovih jednostavnih kuća i arhitektura crkava – belo-plavih, pravoslavnih ili onih s okerastim detaljima, katoličkih, koje su podignute u doba mletačke vladavine.

Romantična Ija

Na severu ostrva, dvanaest kilometara od Fire, nalazi se najčuveniji i romantični gradić Ija, prepun tradicionalnih, belih kuća, skafti, ali i zanimljivih, arhitektonski drugačijih venecijanskih kuća, u pastelnim bojama. Na samom rtu nalaze se ostaci stare tvrđave i tri bele vetrenjače, danas pretvorene u hotelske sobe.

Ija je elegantna, mondenska verzija Fire, u kojoj se nalazi i čuvena plavo-bela crkva, simbol ne samo Santorinija, već i Grčke, uopšte. Turisti je nepogrešivo odmah prepoznaju, i ispred nje se najčešće formira red onih koji žele da se slikaju. U smiraj dana, veliki broj turista ispuni uličice oko zidina tvrđave u Iji, na mestu odakle se posmatra jedan od najromantičnijih zalazaka sunca na svetu.

Noćno vino i beli patlidžan

Vulkanska lava koja je prekrila ostrvo učinila je da zemljište na ovom golom ostrvu postane izuzetno plodno, pa su na njemu počele da rastu neobične varijacije voća i povrća. Santorini obiluje vinogradima, čuveno je nihteri (Nychteri) ili „noćno vino”, ali ćete vinovu lozu teško prepoznati. Slično drugim vinogradima vulkanskog porekla, i ova je u obličju omanjeg žbuna visine oko trideset centimetara. Tu su i zasadi minijaturnog paradajza, krastavaca, belih lubenica (unutra su bele boje) i potpuno belih patlidžana. Lokalno jelo pravi se od fave, vrste pasulja nalik sočivu.