U ledenom kraljevstvu, pa u vreloj Indiji

Već na prvi stisak ruke Milena Vujičić (39) ostavlja utisak hrabre, smele i pozitivne osobe. Zato i ne čudi da put kojim ide opisuje u tri reči:

„Život je igra, izazov i avantura.”

Istraživanja sveta van rodnih Lučana za Milenu je postao stil života. Dotakla je ledene obrise Antarktika, u Indiji je postala dvostruka mama i sada planira da osvoji Himalaje.

– Oduvek sam volela izazove i to me je odvelo daleko. Tokom studija na FON-u počela sam da radim kao volonter „Ajseka” i to mi je otvorilo vrata sveta. Učestvovala sam na raznim konferencijama, razmenama studenata, posle studija radila sam u Švedskoj, Indiji. Sada živim u Srbiji – priča u dahu Milena koja je upravo u tim studentskim danima osim gradiva naučila i važnu životnu lekciju da se sve može kad se hoće i kad se jako želi.

Na Južnom polu

Takva uporna želja odvela je našu sagovornicu na daleki Antarktik, peti po veličini kontinent na kojem se nalazi Zemljin Južni pol.

– Dok sam bila u Nemačkoj, na studentskoj razmeni, čula sam za projekat „Ajseka” o putovanju na Antarktik. To je zamišljeno kao ekspedicija u kojoj je učestvovalo 50 studenata različitih obrazovnih profila s ciljem upoznavanja suštine klimatskih promena, podizanja ekološke svesti i kasnije širenja tog znanja – objašnjava Milena.

Kada je njena prijava za put izvučena, osećala se kao da je dobila premiju na nekoj igri na sreću, ali tada je saznala i da put košta 25.000 dolara. Pola iznosa je bila stipendija, a ostalo je morala da obezbedi sama.

– U tom trenutku imala sam 300 dolara na računu. Put je delovao prilično nestvarno s te tačke gledišta – priseća se Milena. Ali nije odustala, iako se tad uverila da postoje ljudi koji vas neće podržavati, smatrajući da su vaši planovi besmisleni i oni drugi, malobrojniji koji daju vetar u leđa.

– Shvatila sam da je suvišno da onima koji me ne podržavaju objašnjavam šta nameravam da postignem, da na njih ne treba da rasipam energiju. Fokus je bio na onome što mogu da uradim i na pozitivnom stavu. To me je odvelo na Antarktik. Složile su se kockice i ipak sam nabavila i preostali iznos za put. Svi su se uključili, čak i moj fakultet – navodi ona.

Milena je tako postala prvi akademac iz Srbije koji je učestvovao u ovom programu, a jedna od tek nekoliko koji su posetili „ledeno kraljevstvo”, kako opisuje Antarktik.

Na pragu proleća na južnoj polulopti, u novembru, započela je putovanje. Preko Beograda, Frankfurta, stigla je u Buenos Ajres, dva dana je trajala aklimatizacija, okupljanje posade koja je bila mnogobrojna. Ušuaja, na samom jugu Argentine, bila je poslednja tačka civilizacije koja joj je bila poznata.

Naredna tri dana i tri noći brodom trajalo je probijanje kroz deset metara visoke talase Drejkovog moreuza. Morska bolest savladala je Milenu i mnoge putnike. Bilo je veoma, veoma teško tih dana i noći.

– Teško je bilo izboriti se s osećajem da si sam. Nigde nikoga i ničega nije bilo osim ekipe i posade. Taj brod bio je čitav naš svet – priseća se Milena.

A onda, kaže, ugledali su kopno. Kapetan je ugasio motore, da odaju počast kontinentu koji im se prikazao jednog novembarskoj jutra, u cik zore, u pet sati ujutru.

Led, oblaci, sivilo.

– Zaledila sam se pred prirodom i njenim veličanstvom. Zaboravila sam sve neprijatno kroz šta sam morala da prođem da bih stigla do Antarktika. Pred nama je bio obris tog ogromnog prostora mora i ledenih santi kojima kraja nema, zatim pogled na pingvine i foke koje se odmaraju na santama. Prizor te harmonije dovoljan je da shvatimo koliko je čovek mali u odnosu na prirodu. Ostaje samo divljenje. I danas se naježim dok mislim i pričam o tome – iskrena je Milena.

Iako je kalendarski počelo proleće, bilo je hladno, temperatura je bila oko minus deset stepeni, a oprema je bila neophodna pri svakom izlasku.

– Polarni istraživači bili su naši domaćini, imali smo razne ture, radionice, edukacije, svašta smo radili, istraživali, ispitivali. Svaki dan bio je drugačiji. Spavali smo na brodu, tu je bila naša baza. Doduše i na kopnu smo proveli nekoliko noći, spavajući pod vedrim nebom ili u šatorima – kaže naša sagovornica.

Najveću radost uvek bi osetila gledajući preslatke pingvine, koji bi se zaleteli i potrčali im u susret, nesvesni da je čovek za njih opasnost.

– Životinjski svet me je oduševio. Prilazila sam pingvinima, a i fokama. Vodili su nas i da vidimo kitove ubice, orke. To su fascinantni prizori koji oduzimaju dah – priča naša sagovornica.

Tokom boravka na Južnom polu Mileni su najviše nedostajali porodica i prijatelji. Seća se i kako ju je zabrinuta majka na polasku pitala da li će se vratiti, jer nije znala kako da razume ćerkinu želju da ode toliko daleko od kuće u nešto potpuno nepoznato.

Zaista, sve je bilo novo, nikad viđeno. Milena je shvatila i zašto Antarktik nazivaju pustim kontinentom – ovde nema drveća ni žbunja, samo neko divlje, nisko rastinje i mahovina. Leda ima najviše, zato je ovo područje najveći rezervoar slatke, pijaće vode na svetu oko koga će tek posle 2041. godine biti raznih podela.

Nema ni ljudi, osim istraživača.

Milena priča i kako je upravo na ovom mestu shvatila kako čovek u trenu može nestati, kako smo blagosloveni životom na ovoj planeti, ali i ono najvažnije koliko je njena Srbija lepa zemlja:

– Živela sam u inostranstvu, videla različite meridijane. Nigde nije idealno i sve ima plus i minus.

Tri godine u Indiji

Milena je pre godinu i po dana postala majka, i to dvostruka. Lenka i Novak rođeni su u Indiji.

– Prvih sedam meseci njihovog života proveli smo u Bombaju i u svemu sam uspela zahvaljujući bezrezervnoj podršci roditelja i porodice. Indiju sam oduvek nekako posebno volela i prizivala. Prvi put sam je posetila turistički, onda sam tamo radila tri godine. Kad živite u Indiji sve je daleko, da bih iz Bombaja otišla na neku planinu, kao što je Rajac, recimo, treba da putujem avionom. U Srbiji je sve lakše i jednostavnije – priča ona.

Tako se naša sagovornica vratila u Srbiju, želeći da bude bliže roditeljima, mlađoj sestri, familiji, ali i prirodi.

Turizam na Antarktiku

U poslednje vreme raste interesovanje turista širom sveta koji žele da posete Antarktik. Osim avanturističkog duha i hrabrosti za ovakvu pustolovinu potrebno je i dosta novca, tako da je broj turista još uvek minimalan. Doduše, na Antarktiku nema nikakvih turističkih kapaciteta, hotela, smeštaja, prodavnica.

Osim naučnih stanica, povremeno dolaze ekspedicije koje borave tako što su smeštene na usidrenim brodovima.

Daleko od civilizacije

Antarktik je 800 kilometara udaljen od Južne Amerike, 2.900 kilometara od Australije i 3.400 kilometara do Afrike. Evropljani su ga prvi put videli 1820. godine, kada je do njega stigla ruska ekspedicija Mihaila Lazareva i Fabijana Gotliba fon Belingshauzena.

Prema Vašingtonskom sporazumu iz 1959. Antarktik je za naučna ispitivanja dostupan svim državama sveta. Sporazumom se zabranjuju vojne aktivnosti i iskopavanje ruda, podržavaju naučna istraživanja i štiti ekozona kontinenta.

Glavni razlozi porasta interesovanja za Antarktik sredinom 20. veka bili su bogatstvo koje donosi lov na kitove, otkrivanje rudnih nalazišta, apsolutna nenaseljenost kontinenta, pogodnosti za čuvanje životnih namirnica, medicinskih sredstava i lekova zbog odsustva bacila. Smatra se i da je najveći rezervoar pijaće vode na svetu.