General bije bitku protiv virusa

Profesor Vladislav Stepić je bio ratni hirurg, deo radnog veka proveo je kao trupni lekar u garnizonu Kumanovo, sada u Severnoj Makedoniji, 33 godine je bio hirurg na VMA u Beogradu. Prošao je četiri specijalizacije: opštu, vaskularnu, kardijalnu i grudnu hirurgiju. Znajući da medicinska istraživanja uvek nude nešto novo, general profesor Isidor Papo mu je svojevremeno kao mladom lekaru davao zadatke da prouči stručnu literaturu u vezi s nekim hirurškim problemom i referiše mu.

Da li bi od ovakvog iskusnog stručnjaka sagovornik očekivao interesantna predavanja i knjige o virusima, kojima pripisuje krivicu za nastanak teških bolesti? Počev od kardiovaskularnih, onkoloških do psihijatrijskih. Verovatno ne, ali doktor Vlada kako ga oslovljavaju prijatelji, poštovaoci onoga čime se sada bavi, odavno je „pobegao” od svih očekivanja. Čak je i u školsku klupu seo već sa četiri godine, a ne sa sedam kako bi se očekivalo. Nedavno je završio knjigu „Put do samoisceljenja” posvećenu imunitetu, glavnom štitu od svih zdravstvenih problema, a pre svega načinu da se otpornost organizma očuva i povrati. I već sprema dopunjeno izdanje.

„Nema vremena” da miruje, jer često putuje što zbog zadovoljstva, kao nedavno u Meksiko, ili držanja predavanja u Beču. Ipak, ne propušta priliku da se kad god može druži sa svojom lovačkom ekipom u predvorju Đerdapa, kako voli da kaže za svoj rodni Klokočevac, i proveri služi li ih „oko sokolovo”. Ili sam zabaci udicu i peca.

Ipak, Uskrs i praznični dani bili su rezervisani za familijarno okupljanje s tri mlađe sestre, decom i unucima. Ponosan je na svoje sinove lekare, Dejan je specijalista opšte hirurgije u Dubaiju, Nenad plastične hirurgije u Beogradu na VMA i već imaju naslednike, jer i unuk kao plastični hirurg nastavlja dedino opredeljenje, a i njegova devojka je dermatolog.…

– Tokom karijere suočavao sam se s različitim izazovima, stalno razmišljajući kako da više pomognem onima čije su zdravlje i život zavisili od mene. Došao sam tako iz rata s mnogo pitanja, pre svega o povredama iz vatrenog oružja i eksplozivnih sredstava, postavljao sam ih mojim učiteljima, ali nisam dobijao odgovore. Na neki način morao sam da budem samouk, nalazio nova rešenja za ratne povrede i stalno saznavao nešto novo. Mi sa VMA mogli smo da preuzmemo po 200 strana iz naučnih radova, ja sam koristio priliku da to radim na ime onih kolega koji nisu hteli da ih čitaju da bih bogatio svoje znanje – otkriva „malu tajnu” profesor Stepić.

– Virusne i bakterijske infekcije proučavao sam iz literature za interniste. Znao sam da u trupi razlikujem virusnu od bakterijske pneumonije i kad sam radeći u Kumanovu na početku karijere slao pacijente u Skoplje kolege su bile prijatno iznenađene mojom dijagnostikom. Uvek sam se interesovao za rešenja koja bi pomogla da se nešto nerazjašnjeno rastumači. Tako i kada se pojavio kovid 19. U suštini shvatio sam još pre toga da sve hronične bolesti, autoimune i psihijatrijska oboljenja su posledica delovanja virusa, to jest virusnih infekcija – uverava naš sagovornik, tvrdeći da su nam virusi „dodeljeni” da bi se hranili po nas štetnim materijama u vidu hormona stresa i otrova i čuvali nam zdravlje. I oni su to radili dok nije započela industrijska revolucija. Od parne mašine za čoveka i njegovo zdravlje stvari su krenule nizbrdo.

– Izgubili smo samoisceliteljske sposobnosti ljudskog organizma zbog načina života koji je pao pod uticaj neželjenih posledica vrtoglavog tehnološkog razvoja. Videlo se to kroz porast kardiovaskularnih, malignih i oboljenja iz grupe autoimunih bolesti. A ono što je lekare zbunjivalo jesu psihijatrijska oboljenja, od melanholije i depresije sve do psihoza, za koje su isto krivi virusi – napominje doktor Stepić, dodajući i jonizujuće zračenje kao posledicu korišćenja silnih savremenih aparata.

– Smatram, recimo, da i hemija koju sadrže šminka i boje za kosu može da ugrozi zdravlje žene. Moja supruga je bila farbana plavuša i mislim da je aluminijum u hemikalijama koje je koristila doprineo alchajmeru od koga je umrla. Prvo moje saznanje o ovoj bolesti bilo je da je u mozgu umrlih u SAD autopsijom ustanovljena velika količina aluminijuma, ali druga istraživanja koja sam proučavao govore da alchajmer izazivaju herpes zoster i hlamidija pneumonije – upozorava iskusni lekar.

Da se priča o vrhunskom hirurgu sa VMA ne bi pretočila u naučni pogled na grozne viruse, samo da ukratko amaterski prepričamo Stepićeve reči kako nam virusi „kvare” pre svega krvne sudove. Izazvani akutnom infekcijom oni oštećuju endotel kapilara i dovode do lomljenja trombocita, dok se u velikim krvnim sudovima istovremeno taloži holesterol, a na oštećenim mestima lepe se aterosklerotični plakovi. Dakle, ne baš zdrava situacija, koja bi mogla da se završi infarktom ili moždanim udarom. Profesor Stepić će se osloniti na klasičnu medicinu.

– Mislim da je moja alopatska medicina kojom sam se decenijama bavio moćna za akutna stanja, omogućava da, na primer, neko ko je doživeo infarkt stentom bude spasen, da njegov miokard ne strada. Ozbiljna povreda i prelom se ne leče travkama, ali kada se sanira problem, pogotovo ako se vidi da će postati hronična bolest, mislim da može da pomogne komplementarna medicina, koja nije u opsegu zvanične. Znači i suplementi – zbog hrane siromašne važnim sastojcima, a i zato što su biljke tu da čiste organizam i uspostavljaju ravnotežu u njemu. Uostalom i SZO je objavila da je od 1950. do 2000. za 30 procenata opala količina minerala i vitamina u našim namirnicama – upozorava profesor Stepić.

I pominje neobično saznanje.

– Američko udruženje lekara, 47 godina pošto im je Lajnus Poling na to ukazivao, 2002. godine usvojilo je zaključak da bi zbog zdravlja ljudi trebalo da svakodnevno koriste vitamine, minerale i lekovito bilje. Interesantan je podatak da polovina američkih lekara uzima suplemente, ali ih samo njih 30 odsto preporučuje i pacijentima – prenosi dr Stepić svoja saznanja i kaže da je vitamin Ce sa flavonoidima vrlo koristan dodatak ishrani. Za istraživanje ovog vitamina Poling, iako neshvaćen od farmaceuta, bio je dvostruki nobelovac. Pominje profesor Stepić i one dodatke koji su tokom pandemije kovida 19 ušli u naše kućne apoteke, počev od vitamina D.

Ali, iako je spreman da o lečenju govori satima, obradovalo ga je pitanje kada je odlučio da postane lekar. To ga je vratilo u rodni Klokočevac, u koji i danas rado ide. A i u teška vremena kada se školovao i gotovo kao dečak odlučivao o vrlo ozbiljnim stvarima. Dogovarajući se pre svega s majkom Stanom.

– U jedanaestoj godini rekao sam svojima da ću biti lekar. Živeli smo u selu na raskrsnici puteva, moj otac je bio zanatlija, ćurčija. U školu sam krenuo s  mojom drugaricom, vršnjakinjom, još kao četvorogodišnjak, „da budemo negde” jer sam bio miran i nisam smetao drugima. I tako sam ja u naredne dve odslušao sve gradivo za đake. Kada sam sa šest godina stvarno pošao u školu, meni je iskreno to bila zabava i igra, drugarima sam pisao domaće zadatke, oni mene zauzvrat nosili „na krkače”, davali mi jabuke – podseća profesor Stepić, koji je bez sumnje od malih nogu želeo da zna više i da se usavršava.

I tu sad stižemo do novog izazova. Da skratimo neobičnu doktorovu životnu priču koju je između ostalih književnica Marija Šimoković „spakovala” u knjigu. Školovao se s mnogo muke, ali da nije bio od reči, da nije ostvario ono što je obećao sebi i pre svega majci, da nije bio uporan i vredan, teško da bi izgradio karijeru po kojoj su ga primetili u ondašnjem Generalštabu državni sekretar Nikola Ljubičić i načelnik Viktor Bubanj.

Završio je osnovnu školu, pošao u nižu gimnaziju u Donjem Milanovcu.

– Moj idol u to doba bio je lekar i izuzetan humanista Milan Gligorijević Buce. Bio je kaplar solunac, učesnik Balkanskog, Velikog i Drugog svetskog rata, francuski đak koji je u Parizu završio studije agronomije, šumarstva i medicine i bio vrsan lekar za ono vreme, pomagao ljudima u porečkom srezu u svim situacijama, zdravstveno ih prosvećivao. Meni kao dečaku bilo je najvažnije da je on imao čeze s konjem da bi svuda stizao, do udaljenih bolesnika danju i noću, a ja sam maštao da moju baku na vašar vozim čezama. A kako da imam čeze nego da budem lekar kao Buce – smeje se naš sagovornik svojim dečačkim snovima.

Put je vodio do Bora, da bi otac radio u rudniku, a on se školovao.

– Do Bora najpre krenemo majka i ja preko planina, brda, visoravni i dolina, između Deli Jovana, Velikog krša i Stola, u četiri ujutru i stignemo u osam uveče. Oko 40 kilometara pešačkog hoda. Za mene je Bor bio kao Las Vegas, tako osvetljen, jer ne zaboravite, ja sam do tada učio uz petrolejku, drvenom kašikom jeo, spavao na rogozi s trupcem od bukve pod glavom. Razmišljam pre svega kako da nastavim školovanje za koje u Milanovcu nisam imao uslove jer nismo mogli da plaćamo moj smeštaj. Iste večeri predložim roditeljima da ostanemo u Boru da bih ja završio gimnaziju, da se on zaposli u rudniku, da ću ja završiti medicinu, sagraditi novu kuću u selu da ima uslove kao u gradu. Sedamdesetih godina obećanje sam ispunio, a od te dvanaeste godine stalno sam vodio računa o svojoj porodici, roditeljima i moje tri mlađe sestre i njihovim porodicama i tako je ostalo do danas – ponosno kaže profesor Vladislav Stepić.

– U Boru smo imali smeštaj za samce, četvorica kolega i moj otac, a na tom jednom njegovom krevetu spavali smo majka, sestra, otac i ja poprečke, a noge su nam bile na klupi pored i tri meseca za jelo smo imali samo hleb i pošećerenu vodu. Nedeljni ručak nam je bio sataraš s jednim jajetom koji sam pripremao na limu oslonjenom na dve cigle. Onda smo se preselili u neku kućicu u blizini, i tako sam ja bez kupatila, toaleta i vode, a za ono najosnovnije sam je donosio 300 metara odatle, završio gimnaziju. Opet kao najbolji đak, ali ne dobijem stipendiju jer je borski rudnik plaćao nekima pre mene studiranje, nisu ništa uradili pa su procenili da bih i ja bio kao ti mangupi – doživeo je razočarenje ambiciozni dečak. 

Uglavnom mu je otac slao trećinu prihoda, posle prve godine dobio je stipendiju i dospeo u grupu po uspehu „jačih” studenata kojima su namenili da se bave atomskom medicinom, jer je ABH uprava osnovala jedan tim, sastavljen od biologa, hemičara, matematičara, lekara koji će se baviti atomskom fizikom i svim u vezi s tim.

I tako je kasnije stigao do profesora Papa, postao glavni hirurg na VMA i u Vojsci Jugoslavije, načelnik Odeljenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju. Ljudi mu i sada veruju kada im govori kako da žive zdravije, dolaze na njegova predavanja i jedino sumnjičavo vrte glavom kada kaže da je rođen u januaru 1939. godine. Ne bi mu dali više od sedamdeset. Izgleda da tu svoju bitku protiv virusa uspešno bije.

U hirurgiji je bitna dobra odluka

Prof. dr sc. Vladislav Stepić glavni je autor „Ratne hirurgije” u kojoj je izneo iskustva stečena u zbrinjavanju povređenih u ratu na prostoru bivše SFRJ. Jedan je od koautora „Urgentne hirurgije”, a film koji je snimio o spasavanju povređenih u ratu metodom autotransfuzije prikazivan je širom sveta.

– Lagano sam ulazio u hirurgiju radeći sitnije intervencije, a presudna je bila podrška profesora Marjana Bervara. On je obučio verovatno najviše hirurga na VMA, među njima i dosta civila. Postulate koje nam je predočio i danas su bez premca. Meni je pomogao da shvatim da je u hirurgiji bitno odlučiti dobro, kad je odluka dobra posle svako može da uradi šta je neophodno da se ona sprovede u delo. Mene je iz opšte hirurgije na kardiohirurgiju potom usmerio profesor Isidor Papo, dajući mi neke zadatke tokom studija jer se bavio dečjim srčanim manama – seća se profesor Stepić.