Ren prirodni antibiotik i eliksir
Ljuti koren sadrži čak pet puta više vitamina Ce od citrusa, pomaže organizmu da tešku hranu lakše svari, čisti organizam, otklanja umor, leči prehladu
Lekovita svojstva rena (Armoracia lapathifolia Gilib.) bila su poznata još u antičko doba. Prema pisanjima Vase Pelagića, svaka kuća mora imati ren, jer on vraća energiju, daje umnu snagu, leči kašalj.
Savremena istraživanja pokazala su da je to biljka broj jedan za imuni sistem. Njegov koren, ljut i specifičnog ukusa, upotrebljava se kao začin u kulinarstvu i prehrambenoj industriji.
Omiljeni i u kulinarstvu
Danas se najviše koristi kao sos ili krem, kao dodatak masnoj hrani, prvenstveno pečenom mesu ili pečenju. Ren pomaže organizmu da tešku hranu lakše svari, uz to dodatno čisti organizam, ubrzava metabolizam, otklanja umor i podiže energiju. Podstiče razmnožavanje i razvoj korisnih bakterija u crevima.
Ren je omiljen narodni lek i zdrav začin. Najviše se upotrebljava kao presan začin, manje za lek. Raste po vlažnim mestima, gotovo širom celog sveta. Gaji se u mnogim zemljama zbog korena koji služi za začin.
Koren se upotrebljava u medicini, naročito narodnoj, a koristi se i u ishrani, kao dodatak jelima. Izdanci sadrže oko 12 odsto ugljenih hidrata, 2–3 procenta proteina, brojne minerale i vitamine.
Lekovito dejstvo potiče od ljutih i gorkih materija koje povećavaju apetit. Flavonoidi i glikozidi imaju antibakterijsko dejstvo, pa se koristi kao pomoćno sredstvo u lečenju stomačnih upala, prehlada, bolesti desni i tuberkuloze. U ishrani se koriste podzemni izdanak i mladi listovi, sveži ili ukiseljeni, u salatama i varivima, a u medicini za izdvajanje etarskog ulja i njegovih pojedinih sastojaka.
Koren je do 6 santimetara debeo i vrlo dugačak, oko jednog metra. Gore je zadebljao i ima više glava. Spolja je žućkasto-sivkast, a iznutra beo i, dok je mlad, nije žilav. Ukusa je ljutog, toplog i peče. Bez mirisa je, ali ako se struže, razvija poseban ljut miris koji izaziva jako suzenje.
Upotrebljava se samo svež koren. Može se dugo sačuvati svež u podrumu, zakopan u vlažan pesak.
Prema botaničkoj klasifikaciji pripada porodici krstašica (Brassicaceae), poreklom je iz jugoistočne Evrope. U narodu je poznat pod različitim imenima, kao što su: ljuti ren, hren, kren, hrelj, hrin, torman, ledinja andrkva, morska rotkva, ravelj, ravet itd.
Bogat je vitaminom Ce, prirodnim antibioticima i eteričnim uljima. Koren rena sadrži gotovo pet puta više vitamina Ce nego najpoznatiji citrusi, kao što su limun i pomorandža. U ljutom korenu još ima kalijuma, vitamina B1, B2 i B6, gvožđa, kalcijuma, magnezijuma i fosfora.
Preporučuje se za čišćenje krvi, izbacivanje kamena i peska iz bubrega, za znojenje i izlučivanje mokraće. U narodu se koristi kao lek protiv bolesti pluća, reume, gihta, kijavice, za izbacivanje sekreta iz disajnih puteva, protiv skorbuta.
Stimuliše rad organa za varenje, izaziva pojačanu sekreciju želudačnih i crevnih žlezda, kao i žuči i pankreasa. Pomaže organizmu da lakše svari tešku hranu, smiruje alergije i astmu, čisti kožu. Zbog posebnog dejstva preporučuje se kao dodatak mesu. Čak i male količine korena ove biljke dovoljne su za stimulisanje apetita i poboljšanje rada creva, a jaka antioksidativna svojstva čine ga moćnim saveznikom u borbi protiv upala, alergija i pada imuniteta.
Pored korena, može se koristiti i mlad list, sveža biljka s cvetovima. Oni su bogati vitaminom Ce i beta-karotenom, a od minerala najviše ima kalijuma, kalcijuma, magnezijuma, sumpora, gvožđa i fosfora. Sadrži sastojke koji deluju kao prirodni antibiotici.
Međutim, iako ren ispoljava brojna lekovita svojstva, ne bi trebalo preterivati jer može da izazove dijareju i povraćanje. Ne preporučuje se osobama s akutnim upalama unutrašnjih organa i trudnicama. Prekomerna upotreba može da izazove skok krvnog pritiska i da pojača krvarenje. To je i jak diuretik, a zbog opasnosti od dehidratacije, trebalo bi da ga izbegavaju i osobe koje se pojačano znoje.
U pogledu gajenja i proizvodnje ren ima veoma skromne zahteve prema spoljnoj sredini. Dobro podnosi čak i vrlo niske temperature. Otporan je na mrazeve. Može da raste i na zasenjenim mestima. Sušu dobro podnosi, ali veća i trajnija oskudica u vlazi pojačava račvanje i ljutinu korena, a smanjuje sočnost. Zato dobro reaguje na navodnjavanje. Od prekomerne vlage koren truli.
Sočni koren s prijatnom ljutinom
Dobro uspeva na svim normalnim zemljištima, ali se najbolji kvalitet i prinos dobija na plodnom, humusnom i lakom zemljištu. Na teškom zemljištu koren se suviše račva i postaje grub, na jako peskovitom je drvenast i bez karakterističnog ukusa i mirisa. Ne podnosi kisela zemljišta.
Na našim prostorima retko se gaji kao negovan zasad, već se ostavi da spontano raste kao samonikla biljka po baštama, vrtovima i dvorištima. Takve biljke imaju račvast, žilav, tanak i vrlo ljut koren. Nasuprot tome, pravilno negovan ren obrazuje prave, duge, glatke i sočne korene s prijatnom ljutinom.
Sadi se od avgusta do kasne jeseni ili što ranije u proleće. Izdanci se vade u jesen ili do početka marta. Vađenje se može obaviti ručno, plugovima ili vadilicama. Prinos izdanaka je 10–50 t/ha. Do prerade ili prodaje čuva se u strogo kontrolisanim uslovima. Nadzemna masa koja se pokosi pre vađenja izdanaka može da posluži kao silaža ili za destilaciju etarskog ulja.
