Ručak u rerni, baba na jogi

Dogovor je bio da se nađemo pre časa, malo popričamo, slikamo prvih desetak minuta i iskrademo se da ih ne bi ometali u vežbanju. Ostali smo do kraja i vežbali s njima – toliko je bila zarazna energija Sofije Pekić Kvori (75) i njenih studenata.

To što im u ličnim kartama piše da imaju između 65 i 90 godina, na parketu se nije videlo. Duh i telo su im mladi. Jedini muškarac u grupi je Vlada Stevanović. Deda Vladi je gotovo neprijatno što ga čitava grupa hvali: nedavno je istrčao zimski Beogradski polumaraton, 21 kilometar. Samo zamislite, ne morate da trčite.

– Nemam još 89. godina, punim 21. marta. Bio sam maratonac, sad trčim samo kratke staze, pet, sedam, 10 kilometara, a u planu mi je ovogodišnji Beogradski polumaraton. Došao sam na jogu jer imam probleme s kičmom, da mi pomogne malo, da se razgibam – priča nam deda Vlada dok namešta prostirku.

Druga zvezda grupe je baka Milijana Jovović (90), koja dolazi da vežba sa sinom koji joj pomaže. Stas balerine, godine se ne vide. Savijenoj do poda, niko ne bi ni Miri Perić dao 75 godina, a kamoli potvrdno klimnuo na uobičajenu rečenicu „da u ovim godinama sve boli”. Još manje da je donedavno bila na spisku za operaciju kuka. „Nisam mogla ni da sedim, niti da ustanem. Tek sam dva meseca ovde i preporodila sam se, naučila sam pravilno da dišem, a tu je i druženje”, priča nam Mira.

Slavica Rankić je najćutljivija. Ovo joj je prvi čas. Kaže da nikada nije bila na jogi, a nije davala ni izjave za novine. Sofija je hrabri za prvo, mi za drugo. Početnici i oni s posebnim zdravstvenim problemima većinu vremena vežbaju uz pomoć stolice. Oni veštiji u treningu na podu rade sve zahtevnije poze kako čas odmiče.

Bratislavi Milovanović (69) ovi časovi, veruje, u kovidna vremena pomažu da se ne razboli. Bila je na PMF-u prva generacija koja je završila kibernetiku s numeričkom matematikom, a danas je ponovo avangarda: nije ovo samo istezanje, čuvam zdravlje pre svega, kaže.

Sofija insistira na terminu joga za zlatno doba. Kaže da je joga po klasifikaciji u našoj zemlji sport, što je tačno, ali samo donekle: u jogi nema nadmetanja, ako se s nekim takmičiš – takmičiš se sam sa sobom: danas sam mogao ovo, sutra ću moći ovo...

I ona priznaje da je u početku bila skeptična i da je krenula na časove samo da bi provodila više vremena sa sinom.

– Posle odlaska u penziju krenula sam na časove joge kod starijeg sina, koji je prvi počeo s jogom za zlatno doba, s majkama svojih drugarica. Bilo mi je mnogo teško, jer se nisam bavila nikakvom fizičkom aktivnošću, samo knjige, kompjuter, trčanje s jednog sastanka na drugi. Još ne stignem da završim jednu obavezu, stiže druga, pa treća i tako i na poslu i kod kuće. Nisam mogla da se savijem, okrenem, sve mi je bilo zarđalo. Tek kasnije sam shvatila da nije suština joge da sve možeš da uradiš, suština je u pokušajima. To je bio period pre desetak godina, kada se baš malo starijih ljudi bavilo jogom. I onda su postepeno prestala leđa da me bole, proredile se moje hronične boljke, krenula sam da dišem punim plućima, iako sam imala HOBP kao posledicu pušenja dužeg od četiri decenije. Disanje je glavni instrument za postizanje mira. Ova joga koju praktikujem, minimal, kao i zapravo većina sekularnih, bazirana je i na psihologiji i na fizijatriji – priča nam Sofija dok dočekuje prve studente.

Tako ih zove, kaže, jer ne može da pobegne od katedre.

Zašto naglašava sekularna? Da li su na časovima pričali o najnovijem stavu crkve?

– Jesmo, kad se pojavilo to, da kažem, nerazumevanje od strane crkve. Joga nije indoktrinacija, ovde ne promovišemo ništa: vi ste pravoslavac, žena do vas katolkinja, ja nikad ne znam ko je koje vere, ne pitam ni za godine, niti je to tema. Tema je telo, um, učimo se da kontrolišemo misli koje su nam čitav život jurcale tamo-amo. Stalno su mi govorili „smiri se Sofija”, nisam znala kako. Joga mi je dala to kako, dala mi je instrument kako da prevaziđem svoje nemire, kako da disanjem pročistim mozak od nagomilanih negativnih misli. I onda sam poželela da podelim to sa drugima, posebno onima koji su svašta preživeli u ovoj zemlji, da se smire i uživaju u zlatnim godinama – kaže uz osmeh. Rado citira i nešto što je jednom čula: „Deco, ode baba na jogu, ručak je u rerni.”

Ana Bogdanović Milanović bila je njen prvi učitelj. Završila je kurs za instruktore koji je akreditovan u „Joga alijansi” („ne mogu da pobegnem od akreditacije”, šaljivo ubacuje). Bila je najstarija u toj prvoj generaciji „minimalaca”.

Danas povezuje tradicionalne aspekte joge sa savremenim znanjem medicine, neurobiologije, biomehanike, funkcionalne anatomije... Kaže da je to i fizički i mentalni trening, usmerena pažnja na telo i pokret, uz koncentrisano disanje. Za razliku od onih mlađih kojima se savetuje da rade do granice bola, ovde je imperativ: radite samo do svoje granice.

A da su granice tu da se pomeraju, najbolji su primer Sofija i njeni polaznici. Ručak u rernu, mahnite deci i unucima i recite im: „Ode baba na jogu. A možda istrčim i maraton.”

Stiv i Sofija: Od Kembridža do Srbije (Foto: iz lične arhive)

Život kao roman

O životu Sofije Pekić Kvori mogao bi roman da se napiše. Posle petooktobarskih promena, bila je jedna od samo tri žene na čelu nekog beogradskog fakulteta. Đinđićeva energija zahvatila je i Beogradski univerzitet, pa su tri profesorke srušile muški bastion i preuzele rukovođenje na poljoprivredi, FON-u i civilnoj odbrani. Posle ih je bilo još, ali one su bile prve. I samo one znaju koliko je to bilo teško.

Kasnije je bila dragocena sagovornica „Politike” i kao član Komisije za akreditaciju visokoškolskih ustanova Republike Srbije. Život je tako uredio da tokom doktorskih studija na Kembridžu upozna, zavoli i na kraju dovede u Beograd Stiva Kvorija, profesora biologije. Stiv je dobio i srpski pasoš, radio je kao gostujući profesor u kancelariji Vlade Srbije Vojislava Koštunice, besplatno je učio naše naučnike kako da pišu projekte za strane konkurse. I dalje je aktivan i lepo je naučio srpski. A lepo i peva – amaterski je operski pevač. Sofija i Stiv imaju šestoro nezajedničke dece i šestoro unučadi.