Crveni suton nad Kubom
Kubanci su nasmejani, gostoljubivi, predusretljivi, lepo mirišu i sređuju se. Žene su i u tolikom siromaštvu našle način da nešto zarade pa na svakih 300 metara postoji improvizovani salon lepote
Kada u Srbiji, usled veštačkih nestašica, na samo nekoliko dana na rafovima nema šećera, ulja ili mleka, nervoza dostigne razmere „revolucije”. Ali kada u Havani Kubanac kao mesečno sledovanje dobije sedam jaja po članu porodice, jedno pile, tri kilograma pirinča i nekoliko zemički, na revoluciju se ne pomišlja, jer im je preko glave. Da stvar bude još gora, ne dižu je ni kada nema toalet-papira, iako je on ovde deficitarna roba. U Havani ne može da se kupi. Svidelo se ovo nekome ili ne, upravo je ovo svakodnevica onih koji su se ovde rodili, ali i turista koji hoće da vide kako žive prosečni Kubanci u komunizmu 21. veka.
Da ovu zemlju ne čine samo prelepe plaže Varadera, Trinidada i Karipsko more uveriće se svi oni koji umesto hotela izaberu privatni smeštaj (poput našeg novinara) u havanskim starim kućama iz predrevolucionarnog perioda (kasama). Kuće nemaju prozore ili ako ih slučajno imaju onda su zakovani. Vrata su jedina kroz koja prolazi dnevno svetlo. Praksa je da za ceo sprat u zgradi postoji samo jedan toalet, a tu može da živi i do pet porodica.
Tompusi i redovi pred prodavnicama
U neposrednom komšiluku susreću se Kubanci koji, da ne bi ostali gladni, kako znaju i umeju moraju da dođu do dolara i evra, jer za pezose, koliko ih obično imaju, teško šta mogu da kupe. Zato na ulici otkupljuju evre i dolare od stranaca, ne bi li se osnovnim namirnicama snabdeli u posebnim radnjama koje ih za stranu valutu prodaju. Zvanični kurs niži je za 30 odsto od crnog, tako da se za 100 evra na ulici dobije hrpa novčanica od koje se čovek uplaši, a koja će biti dovoljna za, recimo, pet dana komotnog boravka, koji podrazumeva obroke u pristojnim restoranima, koktele i taksi vožnje.
Na crno može da se pazari gotovo sve. Od tompusa do kartice za mobilni telefon. Pod uslovom da imate svog čoveka koji će da obezbedi pravu, a ne fejk robu. Svakodnevna slika dugačkih redova pred bakalnicama samo je prvih dana iznenađenje za turiste. Takve scene na ulici znače da je stigao novi kontigent hrane, obično pirinča ili pasulja. Na improvizovanim uličnim tezgama može da se pazari i pokoja kifla, uz upozorenje na tabli „ovo je skupa roba”. Mleka ima u prahu, ponekad. U radnjama gde samo Kubanci mogu da kupuju konzerva ribe prodaje se za desetak dinara. Sveže kokosovo mleko na ulici košta 80 dinara, a njihova najviša primanja ne prelaze 40 dolara mesečno. Imaju ih malobrojni srećnici koji su, recimo, dobili posao u nekom od hotela.
Ponuda sapuna i ostale hemije više je nego skromna. Šampon košta oko 300 dinara, zbog čega će svaka gazdarica kod koje se odsedne zamoliti gosta da joj ostavi preostali sapun, kaladont ili dezodorans. Oni koji ne mogu da daju 300 dinara imaju posebne radnje za higijenu gde se šampon toči i prodaje na mililitre. Pa koliko kupite, toliko platite – 10, 20, 50 mililitara. Flaširanu vodu strancima prodaju za 300 dinara. I tu jedino nema cenkanja, jer ona iz slavine nije za piće…
Pekare postoje, ali u njima nema peciva, baš kao ni lekova u apotekama. Umesto hleba u restoranima koji obiluju svežom ribom, poslužiće pre pirinač jer brašno stiže na kašičicu. Uoči gregorijanskog Božića, kao iznenađenje, na ulicama Havane mogao se videti i poneki prodavac živih jaganjaca. U noći 31. decembra Kubanci na slavlje pozivaju prolaznike na svoje skromne kućne proslave. Ono što ih sigurno izdvaja od ostalih jeste muzika i pesma na kojima im mnogi mogu pozavideti.
Za razliku od srpskih komunista koji su zabranjivali religiju i slave, ovdašnji dopuštaju sve, jer je sirotinja tolika da im ne treba još jedna glavobolja. Religija se tretira kao lična stvar i državu praktično ne zanima. Turistička atrakcija Havane – vožnja oldtajmerima jeste izazov za one koji dolaze iz belog sveta gde su hibridni i automobili na struju hit. Međutim, vozači ovih starih američkih lađa imaju mnogo glavobolja, jer uz česte kvarove i nedostatak rezervnih delova teško dolaze i do goriva. Benzinske pumpe su retkost. Auto-putevi su prazni, iako imaju po tri i četiri trake. Pre će se na asfaltu videti konjska zaprega, nego automobil. Kuba se gorivom snabdeva mahom iz Venecuele za koju Kubanci sa žaljenjem kažu da je siromašnija od njihove domovine.
Manikir za turiste
Kada turista na ulici u centru Havane vidi žrtvovanu kokošku, treba da zna da je paganstvo ovde i dalje prisutno. Stare Kubanke s tompusom naplaćuju slikanje, uz šta se pruža mogućnost i da turisti pročitaju sudbinu s dlana ili iz karata. Uprkos svemu, Kubanci su nasmejani, gostoljubivi, predusretljivi, lepo mirišu i sređuju se. Žene su i u ovakvim okolnostima našle način da nešto malo zarade. Na svakih 300 metara, kako u Havani tako i u Trinidadu, naći će se po jedan manikir gde Kubanke, ali i turistkinje iz belog sveta neretko ulaze da se ulepšavaju. Turistkinje koje su odlučile da promene barem boju noktiju kažu da se zapravo radi o lakiranju noktiju raznim šljokicama. Ali, deluje lepo.
Oni koji ne mogu bez interneta ovde neće dugo izdržati jer, sve i kada se kupi kartica koja na crno košta 20 evra i diler je namesti na licu mesta, mreže verovatno neće biti. Zato je Kuba raj za one koji bi da se od 21. veka odmore.
