Pravoslavlje u srcu pustinje

Mapa je orijentisana u smeru istok-zapad i na njoj su prikazani: reka Jordan koja je puna riba, brodovi koji plove po Crvenom moru, Jerusalim vrlo detaljno, a gradovi i sela su prilično tačno pozicionirani, što je bilo začuđujuće za ono vreme

Priče iz Biblije poznaje većina nas, bilo da smo čitali knjigu nad knjigama, gledali filmove ili nas o tome učili u kući i porodici. Pa opet, videti neka od mesta o kojima smo samo slušali, potpuno je nestvarno iskustvo. Iako je verski turizam rezervisan za susedni Izrael, Jordan zna da iznenadi one koji ovde uglavnom dolaze zbog Petre. Bilo da ste vernik ili ateista, čak iako ste pre toga obišli Jerusalim – posle ovog putovanja nećete biti ravnodušni. I imaćete milion pitanja.

Ono što je bio glavni utisak nakon obilaska jordanskih svetih mesta jeste da se u muslimanskoj zemlji, pod zaštitom Katoličke crkve i lično pape, nalaze svetinje kraj kojih su – pravoslavne crkve.

Jedno od najvažnijih mesta hrišćanskog hodočašća je Jerdenit, gde se veruje da je Isusa krstio Jovan Krstitelj, na samoj je granici s Izraelom. Naučnici su zahvaljujući arheološkim dokazima i samoj Bibliji lako uspeli da odrede ovu lokaciju kao „najverovatnije mesto krštenja Isusa” (deo je iscrtan i na mapi koja se pominje dalje u tekstu), a Unesko je 2015. lokalitet uvrstio na Listu svetske kulturne baštine.

Samo mesto krštenja je zapravo mali bazen u obliku raspeća, s drvenim stepenicama, odakle sledi još nekoliko minuta pešačenja kroz pustinju do same reke. Već je ovaj podatak dovoljan pa da bude jasno koliko je reka Jordan presušila, a vodiči navode da se za poslednjih 2.000 godina reka zapravo pomerila malo zapadnije. Dok smo od ovog mesta pešačili ka reci, više puta vodiči su nas upozorili da ne smemo da slikamo vojnike/graničare koji su nas obilazili džipovima, s dugim cevima nagotovs. Vojska nas je dočekala i na samoj reci, kao i ponovljeno upozorenje. Njih ne možemo da slikamo, sve ostalo možemo.

To ostalo je na prvi pogled bilo razočarenje nekima od nas, naviknutih na širinu Dunava. Ova, gotovo bara s trskom, nikako nije ličila na mitsku reku iz filmova. Koliko je to usko parče isušene nekad moćne reke jasno kazuje i to što smo gotovo mogli da se rukujemo s američkim turistima na izraelskoj strani, jer je granica po sredini.

Mahnuli smo komšijama preko reke i pipnuli mutnu, zelenu vodu, pažljivo silazeći niz nekoliko drvenih stepenika jedan po jedan, praćeni pogledima vojnika koji su stajali u hladu na nekoliko koraka od nas. U blizini je i grčka pravoslavna crkva, Svetog Jovana Krstitelja, koja je prvo što se vidi kada se približimo reci. Ko želi, može da se krsti u Jordanu, a krštenje obavlja pravoslavni pop, tako što se prvo u crkvi plati obred, a potom se presvlačite u kupaći kostim, preko kojeg se navlači bela haljina poput one za koju se veruje da je imao i Isus.

Put nas odatle vodi na planinu Nebo, a taj deo je pod zaštitom Svete stolice koja, kako se moglo videti, izdašno finansijski pomaže svetilište. To je zapravo mesto s kojeg je Mojsije posle 40 godina lutanja ugledao obećanu zemlju i izdahnuo. Na ovoj planini nalazi se njegov grob, a na sredini lepo uređenog i jako čistog svetilišta je – hrišćanska crkva iz vizantijskog perioda. Slikali smo se ispred skulpture Mojsijevog štapa obavijenog zmijom, gledajući u daljini krovove Jerusalima.

Na komentar da je „nebo” srpska reč i da označava ono što se na engleskom kaže „skaj”, naš jordanski vodič je bio vidno iznenađen, ali se brzo snašao i objasnio nam da smo tu reč verovatno preuzeli od njih, kao i mnoge druge reči. Koje – nije mogao da se seti, ali je siguran da ne može biti drugog objašnjenja.

Uvereni da smo pronašli dokaz da su Srbi narod najstariji ili bar da u genima nosimo Mojsijev kod, nastavili smo put ka Crvenom moru.

Crveno more, naravno, nije uopšte crveno, veoma je plavo, ali na našu veliku žalost nismo videli kako se razdvaja da bi propustilo veran narod, a progutalo vojsku faraona. Ovde je danas mesto za uživanje na luksuznim brodovima i ne baš čistim plažama.

Nezaobilazno mesto na turističkoj mapi Jordana je i gradić Madaba i Crkva Svetog Đorđa. U njoj je najstarija mapa Svete zemlje u mozaiku koja krasi pod ove crkve. Procene su da je originalna mapa stara 1.500 godina (čiji delovi su pokradeni tokom vekova) imala 2,3 miliona kamenih i staklenih kocki, koja je prikazivala biblijsku geografiju od Libana do delte Nila i da se prostirala na površini 15,5 puta šest metara. Danas je sačuvana samo trećina mozaika i deo koji prikazuje Jerusalim, Vitlejem i Jerihon, kao i reku Jordan i Mrtvo more. U ovoj crkvi je i jedna od najstarijih ikona na svetu – Bogorodica Trojeručica.

Dok smo se približavali Mrtvom moru, zastali smo na jednom od vidikovaca s kojih se pružao fantastičan pogled na vodu i slane sprudove, a izdaleka je izgledalo kao da je obala bukvalno zaleđena. Ovo mesto, međutim, važno je i zato što se veruje da kamena skulptura u blizini prikazuje Lotovu ženu koja se okrenula da vidi kako vatra guta Sodomu i Gomoru, a koju je Bog baš na tom mestu okamenio jer nije poslušala njegovu zapovest da se ne okreće.

Ako vas nanese put u Jordan, ne brinite – slobodno se okrećite, preispitujte, fotografišite... Niko vas neće okameniti, a imaćete uspomene za čitav život.

„Magazin” na najnižoj tački na planeti

Iako nije deo biblijskog puta, ne možemo a da ne pomenemo Mrtvo more i iskustvo koje ne možete da doživite nigde na planeti. To je zapravo najslanije jezero na svetu – salinitet je devet puta veći od saliniteta obične morske vode. Obala obiluje blatom kojim se turisti mažu po čitavom telu, uključujući i lice, jer ima blagotvorno dejstvo, neki kažu čak i da podmlađuje. Ukoliko imate ranicu ili ožiljak, to mesto će sigurno reagovati peckanjem i sitnim osipom, a neki od nas čak i nisu znali da imaju problem na koži dok se nisu namazali. Posle dvadesetak minuta obavezno je tuširanje, pa se tek tada ulazi u vodu (tako je najbolji efekat, kažu). A u vodi – iznenađenje. Oni koji su pokušali da zaplivaju, samo što se nisu udavili. Nikakvo kretanje nije moguće, osim plutanja, ne možete ni oči otvoriti u vodi. Ovde nema biljaka, riba, čak ni brodovi ne plove. Voda je gusta, gotovo imate osećaj da se kupate u ulju, i topla, ide čak i do 37 stepeni.

Pošto u vodi ništa ne može da se radi, a ni da se potone, omiljena zabava je fotografisanje dok se plutajući na površini čitaju novine. Neko je iz naše grupe poneo „Magazin” iz Srbije, koji je posle bio rekvizit za fotografisanje čak i stranim turistima.

Recimo i da je ovo najniža tačka na planeti, 430 metara ispod nivoa mora (i dalje opada), a fotografisanje pored table s ovim natpisom je takođe obavezni deo svake turističke posete. Dok su s druge strane Izraelci napravili neke od najlepših hotela i odmarališta, Jordanci nisu dobro iskoristili ove pogodnosti zdravstvenog turizma, pa uz nekoliko luksuznih hotela, obalom Mrtvog mora dominiraju solane i industrija kalijuma. U poslednjih 50 godina dubina mora godišnje opadne za po jedan metar.