Razgovori sa samim sobom
Neprijatna osećanja su signal da postoji problem koji zbog snažnih emocija osoba ne može da sagleda i reši, ali ni da poveri drugima: rešenje je da svoje misli, pitanja i dileme „izbaci” na papir i samopreispita se
Neprijatna osećanja su signal da nismo u skladu sa spoljašnjim svetom. To zapravo znači da naš sistem predstava o tome kako svet i drugi treba da funkcionišu nije u skladu sa stvarnim svetom i drugim ljudima. Nekada je za taj nesklad odgovoran stvarni uzrok, a nekada su naše predstave nerealistične. Neprijatna osećanja mogu biti i rezultat nezadovoljstva sobom, opet zbog nesklada između toga kako mislimo da treba da delujemo i toga kako smo zaista delovali. Ovakva osećanja su signal da postoji problem, bilo da je njegov uzrok u nama, bilo da je u stvarnom svetu.
Neprijatna osećanja fokusiraju našu svest na problem, kao što bol u nekom delu tela usmerava našu svest na taj deo tela. Kada postoji problem, tada ljudi razmišljaju o njegovom rešenju. Kako neprijatne emocije fokusiraju našu svest na problem, one zapravo sužavaju i svest i naše razmišljanje traženja rešenja. Osoba koja je pod uticajem snažne emocije retko misli kvalitetno zato što gubi i širinu sagledavanja problema i dubinu sagledavanja mogućih posledica zamišljenog rešenja. Pored toga, neki ljudi iskrivljeno sagledavaju probleme: jedni ne vide svoju odgovornost i uvek krive druge ili situaciju, drugi uvek misle da su oni krivi za nešto za šta je kriv drugi.
Poveravanje papiru
Upravo zbog toga dobro je da osoba koja se loše oseća porazgovara s nekim ko joj je blizak o svojim osećanjima i situaciji s kojom je povezana. Razgovor s drugim ljudima pomaže da se problem sagleda šire i dublje, te da se pronađu rešenja o kojima osoba nije razmišljala.
Ali šta ako osoba nema s kim da razgovara ili ne želi da svoje muke deli s drugima? Tada je najbolje razgovarati sa samim sobom.
Mnogi ljudi nemaju naviku da razgovaraju sa samim sobom. Jedni prosto ne razmišljaju o sebi, pa tako i ne „razgovaraju” sami sa sobom. Umesto toga njihova svest je uvek usmerena na spoljašnji svet. Kod drugih razmišljanje o neprijatnim situacijama stvara dodatnu neprijatnost, koja deluje kao neka vrsta kazne koja ih odvraća od takvog razmišljanja. Treći pokušavaju da razmišljaju, ali posle nekoliko misli, odustaju jer ne dolaze do rešenja.
Ono što je dobar način da se razvija „razgovor sa samim sobom” jeste da se svoje misli „izbace” na papir. Prva dobit je da se tako jasnije razmišlja, jer osoba svoje misli pretvara u reči i rečenice. Druga dobit je što osoba sada može da vidi svoje zapisane misli, a ne da ih u momentu zaboravi. Ona može da pročita zapisano i sutra, za nedelju dana ili bilo kada u budućnosti. Glavna prednost zapisivanja svojih misli je što osoba tako može da gradi mnogo širi sistem misli nego da ih samo „nosi” u glavi. Pre nastanka pismenosti samo su filozofi imali takav mentalni kapacitet da u svojoj glavi grade široke sisteme mišljenja. Nastankom pismenosti to je omogućeno svakom čoveku.
Kao što se svaki dijalog sastoji iz pitanja i odgovora, promišljanja argumenata za i protiv, tako i razgovor sa samim sobom treba da sadrži sve te elemente. Posebno su važna pitanja koja osoba postavlja samoj sebi. Pitanja stimulišu mišljenje, jer traže odgovore. Kada učitelj, na primer, postavlja učenicima pitanja, oni u svojim glavama traže odgovore. On ih pitanjima, makar ona bila i retorička, stimuliše da misle. Kada učitelj u svom predavanju ima mnogo tvrdnji, on stimuliše memoriju svojih učenika, jer se oni trude da upamte sadržaje koje im prenosi.
Pitanja koja treba sebi postavljati su poput ovih: Šta osećam? S kojom situacijom je to povezano? Šta je zapravo problem? Koja je moja odgovornost za nastanak problema? Da li je problem rešiv? Koja bi sva rešenja mogla da budu? i slična. Ne postoji tačan spisak pitanja, jer su životne situacije uvek različite.
Dnevnik preispitivanja
Ovo samopreispitivanje oko situacija koje izazivaju neprijatna osećanja može biti neka vrsta emotivnog dnevnika. Osoba koja pola godine vodi ovakav dnevnik uvek se može vratiti na ono što je nekada ranije zapisala i problem sagledati na novi način, bez uticaja neprijatne emocije koju je ranije osećala. Takođe može videti da li se neke situacije ponavljaju i razmišljati da li sama pravi neku sistemsku grešku koju treba ispraviti.
Nakon pola godine zapisivanja i preispitivanja nastaje mentalni mehanizam koji omogućuje da osoba sama sebe preispituje bez zapisivanja. Tada jeste sposobna za stvarni razgovor sa samom sobom.
