Nije pisac svako ko piše

Štampanje knjige danas je jednostavan, brz i jevtin poduhvat zahvaljujući savremenoj tehnologiji. Zakon o izdavanju publikacija dopušta svakome ko to poželi da samostalno objavi svoju zbirku poezije, priče, roman, memoare, rezultate nekog istraživanja... Uslov je da postoji urednik, a to može biti i sam autor, i da je naveden broj pod kojim je delo registrovano u Narodnoj biblioteci Srbije (CIO, ISBN, ISSN itd.). U zavisnosti od tiraža, broja stranica, ali i od toga da li su korice knjige tvrde ili meke, od kvaliteta papira ili ilustracija – cene štampanja se kreću od nekoliko stotina evra pa naviše. U to treba uključiti i troškove za lekturu, korekturu, dizajn...

Mnogo složeniji deo ove priče je kako autor da na svom delu zaradi i kako da knjigu predstavi javnosti, ne računajući reklamu koju će dobiti od šire familije, prijatelja i onih kojima će pokloniti besplatni primerak. Da bi se knjiga pojavila u knjižarama mora postojati izdavač, kao pravno ili fizičko lice, s kojim se sklapa ugovor o distribuciji i reguliše plaćanje poreza.

Za bavljenje izdavačkom delatnošću može se registrovati svaka firma, nevladina i stručna organizacija ili udruženje građana koji, redovno ili povremeno, objavljuju knjige, časopise, brošure, monografije... U našoj zemlji takvih ima podosta, međutim onih kojima je to ozbiljan posao znatno je manje, oko 300. Među njima su velike izdavačke kuće sa sopstvenom prodajnom mrežom, odnosno lancem knjižara (poput „Lagune”, „Vulkana” i „Službenog glasnika”) ali i mali izdavači sa svega nekoliko zaposlenih, u kakve spada i „Orfelin” čiji je „Pas i kontrabas” autora Saše Ilića osvojio prestižnu Ninovu nagradu za roman godine. Ima primera i da jedna osoba bude i vlasnik, i direktor, i urednik izdavačkog preduzeća kao što je slučaj sa „Sumatrom” Ivana Lekovića.

U našoj zemlji, prema zvaničnoj statistici, štampa oko 12.000 naslova godišnje, što je izuzetno veliki broj s obzirom na veličinu tržišta. Koliko se od toga i pročita, sasvim je druga priča.

Ninova nagrada „prodaje” roman

Da li će se neka knjiga dobro prodavati i čitati zavisi od popularnosti autora, od aktuelnosti teme, od prisutnosti u medijima i na društvenim mrežama i, uopšte, uspešnog marketinga i „vidljivosti”.

Bolje će se prodavati knjiga izdavača koji ima svoje knjižare, ali nagrade su, definitivno, presudni adut u prodaji. Kad je u pitanju roman, Ninova je neprikosnovena: tražnja za pobedničkim naslovom, čim se sazna koji je, višestruko skače.

Ukoliko se i publika složi s odlukom žirija, slede nova izdanja, mada je bilo i slučajeva da se čitaocima knjiga dobitnica Ninove nagrade nije svidela koliko i stručnjacima, pa su i ona i njen autor potonuli u zaborav, a ponosni izdavač, posle prvobitnog oduševljenja, snuždeno sklonio primerke iz izloga i s polica i premestio ih u skladište.

O kvalitetu neke knjige se može raspravljati na razne načine, dok je kriterijum za kvalitetnog izdavača samo jedan: da li je prvenstveno vođen profitom ili književnim apetitom. Drugim rečima, da li je spreman da otkriva i podržava nove pisce i rizikuje s delima nepoznatih autora ili se drži „proverenog recepta” – kombinacije priznatih domaćih i stranih književnih klasika i visokotiražne „lake literature”.

Dobar izdavač je proizvođač talenata, ulaže u svoje pisce i njihov razvoj od anonimnog i slabo čitanog do poznatog i traženog, ima jasnu uređivačku koncepciju i odgovornost prema čitaocima. U javnosti se, na žalost, stvara utisak da svako ko štampa neku knjigu može da bude izdavač i da je u redu da se objavi šta god ko hoće. To je šamar izdavaštvu kao profesiji, ali i izborenoj slobodi javne reči.

Svako može da piše, ali nije svako književnik. Izdavači kritikuju praksu da se povlaštenima ustupa istaknuto mesto u izlogu, na policama i u blizini kase kako bi njihove privukle pažnju kupaca, dok mnoge sjajne knjige ostaju skrajnute i nevidljive za širi krug čitalaca ako je procenjeno da se neće dobro prodavati.

Budućnost su elektronska izdanja

Budućnost izdavaštva je u elektronskim izdanjima. Ona su neuporedivo jevtinija, uvek i svuda dostupna, ne mora se po njih odlaziti u knjižaru ili biblioteku, ne zauzimaju fizički prostor na policama, u magacinima (skladištenje je značajan, čak presudan trošak za izdavače) i u putnim torbama.

Promenio se, osim toga, i odnos čitalaca prema samom tekstu, on je potrošački, a njegova upotrebna vrednost tržišna. Način čitanja je drugačiji, skokovit, ne kao nekada linearan.

Ipak, ljubitelji pisane reči veruju da će papirne knjige još dugo postojati zbog onih koji vole da ih drže u rukama, pomirišu, da prevrću listove i među njima ostavljaju beleške, presovan cvet ili neku drugu opipljivu uspomenu.

I zbog svih tih lepih posveta na prvoj strani.

Štampa po zahtevu

Novost u savremenom izdavaštvu je i „štampa po zahtevu”. Čak i najveći, najugledniji svetski izdavači prihvatili su ovaj praktični, pristupačan koncept kojim se uz pomoć lasera odštampa tek nekoliko primeraka, po želji kupca, u formatu kakav mu odgovara. A cena je ista bilo da je u pitanju jedna knjiga ili hiljadu.

Prava knjiga ima čvrste korice

Ono što uobičajeno nazivamo knjigom, papirno izdanje s tankim kartonskim koricama, u stvari je – brošura, a prava knjiga je ona koja ima čvrste korice i ne raspada se usred čitanja. Na žalost, i biblioteke često nabavljaju takve „knjige” koje se lako cepaju i troše, pa moraju da ih zamene novima, što je nepotreban izdatak.

Iz svog džepa
Onima koji nisu „pravi” pisci, ali ni medijske zvezde, koji ne pobeđuju na književnim konkursima niti su zanimljivi velikim izdavačima preostaje jedino da prikupe novac i sami finansiraju štampanje ili da nađu sponzora. Ofset štampa je jevtinija, ali tek ako je tiraž veći od 500 primeraka, dok je digitalna isplativija za manji broj primeraka – od 20 do stotinak. Ako hoće pravu knjigu, ukoričenu, a ne brošuru, to sve poskupljuje po primerku. Svaka štamparija ima svoju kalkulaciju. Knjižarski rabat, ukoliko se autor odluči za „izlazak u javnost”, iznosi od 30 do čak 90 odsto od cene.