Ostrvo arhangela Mihaila

Francuzi ga zovu Mon Sen Mišel, a mi smo ga od prvog trenutka preimenovali u manastir arhangela Mihaila. Svetac je isti, bez obzira na to kako se njegovo ime izgovara – prvi od sedam arhanđela, zapovednik nebeske vojske. Čak i vodiči kroz ovaj manastir, koji godišnje poseti 3,5 miliona turista, tokom priče o Sen Mišelu spominju da je svetac „preuzet negde s istoka”. Iz pravoslavlja, bila je naša automatska misao.

Izdaleka liči na dvorac iz Diznijevih bajki, čija se raskoš nekako smestila na tesnoj steni okruženoj vodom. Prvi pogled nam je jasno rekao zašto se nalazi na listi svetske baštine Uneska i zašto se smatra jednim od najčudesnijih mesta na planeti.

Benediktinski manastir

Utisak da ste zalutali u neko prošlo vreme upotpunjuju konji koji kočijama dovoze turiste do manastira, jer se mali broj njih odlučuje da pešači od obližnjeg sela, koje je udaljeno nekoliko kilometara i predstavlja poslednju tačku do koje je moguće doći kolima ili autobusom.

Mi smo se odlučili za pešačku turu, uživajući u pogledu koji oduzima dah. Prilaz manastiru i ostrvu je u davna vremena bio moguć samo tokom oseke ili čamcima, a onda su krajem 19. veka napravili prevlaku kojom danas stižu turisti.

Zapravo, celo ostrvo od 55.000 kvadratnih metara obuhvata benediktinski manastir, koji je izgrađen u 8. veku. Po legendi je 708. arhangel Mihailo naredio biskupu Avranša da ovde sagradi crkvu. Kada biskup nije na to pristao, arhanđeo mu je vrelim prstom napravio rupu u lobanji (biskupova lobanja se danas čuva u crkvi u Avranšu, mada nauka tvrdi da je ova lobanja poreklom iz neolita).

Uspon do vrha manastira nije lak za one koji nemaju kondicije, pogotovo ako ste pre toga pešačili prevlakom od sela, ali je to sjajna prilika da se naprave neverovatne fotografije. Turiste na svakom koraku prate galebovi, stvarajući utisak mediteranske atmosfere.

Na naše iznenađenje, tokom uspona nismo videli nijednu prodavnicu suvenira, niti radnju s vodom i hranom, samo reku ljudi koji mirno, nogu pred nogu, idu ka vrhu i usput fotografišu.

Čuli smo da je u manastiru ostalo sedam monaha, ali ih nismo videli. Unutrašnjost crkve na vrhu je sva u kamenim lukovima, a najveću pažnju zaokuplja ogroman točak uz pomoć kojeg su monasi podizali hranu i ostale potrepštine iz podnožja manastira.

A ako ste pomislili da Francuzi ne znaju da zarade, grdno se varate: vašar počinje nakon obilaska manastira (ulaz je osam evra), dok se strmim uličicama spuštate u podnožje ostrva. Prilikom silaska gotovo da ne može da se korača od gužve, a uske ulice su načičkane prodavnicama i restoranima srednjovekovnog izgleda.

Mi smo opet odabrali neuobičajenu trasu: vratili smo se u selo bez kupovine suvenira, gde smo u restoranu kojeg okružuju skulpture šarenih kravica, za 20 evra, naručili čašu domaćeg vina i picu „normandija”. Bila je savršena.

Tri sata od Pariza

Na izlasku iz sela, odmah do rampe za vozila, nalazi se turistički centar u kojem su, uz informaciju o vremenu polaska prvog sledećeg gradskog autobusa koji vozi do železničke stanice udaljene sat vremena vožnje, uredno zapisali da smo iz Beograda, Srbija.

Ukoliko želite da dođete do manastira iz Pariza, a nemate auto, savet je da se karta za TŽV (brzi voz) kupi unapred, elektronskim putem. Karta u jednom pravcu košta oko 100 evra, ali je moguće s popustom naći povratnu za 54. Put od Pariza traje oko tri sata, udobnim i brzim vozom, a potom se preseda u autobus s ljubaznim vozačima koji će vas prvo opomenuti da vežete pojas, a onda s ponosom objašnjavati gde ste došli i šta ćete videti.

A videli smo – čudo.

Od opatije do zatvora

Ostrvo se nalazi u kanalu Lamanš, na ušću reke Kesnon, u blizini grada Avranša i granice Bretanje u departmanu Donja Normandija. Do izgradnje prve crkve u osmom veku ostrvo se zvalo Mon Tomb jer je podsećalo na uzvišenje grobne humke. Godine 965/966. jedna grupa benediktinaca ovde je osnovala manastir. U narednim vekovima kraljevi i vojvode su finansirali izgradnju a, kako smo čuli, nije bilo francuskog kralja koji se nije gostio u dvorani na vrhu manastira. Građevine su stradale u Stogodišnjem ratu, kada ih je bombardovala engleska artiljerija. Opadanjem značaja crkve u doba Francuske revolucije opatija je napuštena 1790. godine, a monasi su se vratili tek 1969. godine. U međuvremenu, ostrvo je služilo i kao zatvor s ciničnim imenom „Slobodno brdo”. Ostrvo je proglašeno francuskim nacionalnim spomenikom 1974. godine, posle čega je počeo period restauracije manastirskih građevina koji traje do danas.