„Umetnička” stolica

Jedna veoma čudna stolica iz 1986. godine našla se u knjizi „1000 stolica 20. veka”. Da li pripada modernizmu, funkcionalizmu, postmodernizmu ili nečem četvrtom? Autor joj je dao ime „Umetnička stolica”, iako uopšte ne liči na skulpturu. Naprotiv. Donji deo joj je u vidu male komode. Ima tri fioke, od kojih se dve otvaraju kao svake druge fioke, dok je treća, gornja, bez ručke za otvaranje ali sa poklopcem koji se podiže, a kada je spušten, služi za sedenje. Dve donje fioke mogu se izbaciti, pa tako kostur stolice postaje više stolica nego komoda. Znači, kako vam drago. Što se naslona za leđa tiče, on je u vidu drvene rešetke na koju se možete nasloniti − a i ne morate, jer i ova rešetka naslon, može a i ne mora da bude ukomponovana u „ansambl”. Bez nje stolica postaje taburet. Najzad, tu je još jedna neobavezna komponenta, a to su dva kožna kaiša koja čine vezu između sedišta i naslona i daju privid da ova stvar može biti i udobna. Ta udobnost, međutim, neće biti i dokazana ako na stolicu sednete, kaiševi će vam samo smetati.

Šta još reći o ovoj stolici koju je dizajnirao kontroverzni skulptor Paoloci, čiji je potencijal bio preplavljen idejama i asocijacijama.

Takozvani umetnički nameštaj bio je naročito popularan osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka. Dizajneri su se utrkivali ko će više značenja da dâ predmetu koji projektuje. Stolica komoda, komoda taburet, ormarić za sedenje... Ta značenja su bila kako formalne tako i neformalne prirode. Stolicu ste mogli transformisati, od tromog i nezgrapnog predmeta u laku i vazdušastu stvar. Ona je mogla biti sputana kožnim stegama ili nesputana uopšte.

Bila je to skulptura, stolica ili igračka za razmaženog konzumenta, koji bi, osim da sedi, još i da se poigrava.

Eduardo Luiđi Paoloci (1924–2005)

Britanski umetnik, rođen je u blizini Edinburga kao jedino dete italijanskih doseljenika koji su u gradu imali prodavnicu sladoleda. Kao adolescent, provodio je leta u italijanskim kampovima fašističke omladine, da bi njegov otac za vreme rata bio proteran u Kanadu, i na tom putu je i poginuo. Mladi Eduardo prvo je bio u izbegličkom kampu, zatim je završio večernju umetničku školu u Edinburgu i Raskinovu školu u Oksfordu. Studije su proširile njegove vidike, odlučuje da se bavi komercijalnom skulpturom. Prvu samostalnu izložbu imao je u Londonu, a 1947. bez diplome odlazi u Pariz u kome živi više nego skromno ali se druži sa Đakometijem, Brankuzijem, Brakom, Arpom, dadistima... koji ga inspirišu. Ranih pedesetih godina sledi ideje pop-arta, u svoju umetnost unosi brojna iskustva i znanja, postaje izuzetno produktivan, popularan i svestran. Godine 1960. odlazi u Kaliforniju, obilazi Diznilend i Muzej voštanih figura, u skladu sa vremenom spaja nespojivo, kako materijale tako i ideje, koristi sopstvenu tehničku kompetentnost sa iskustvima Eskima, Aboridžina, Maora... dobija prestižna priznanja najviših britanskih i svetskih institucija kulture.

Arh. Radmila Milosavljević

www.dopisna-skola-ambijent.rs