Родитељи често не примећују ове симптоме стреса код деце
Од промена расположења и проблема са спавањем до болова у стомаку и повлачења у себе, стрес се код деце испољава на различите начине, а родитељи често не препознају да се иза наизглед безазленог понашања крије емоционална преоптерећеност.
Школске обавезе, вршњачки односи, породичне промене и узнемирујуће вести део су свакодневице која може да буде велики терет за децу. Иако се стрес најчешће повезује са одраслима, ни најмлађи нису поштеђени притисака. Проблем је у томе што деца често не умеју да препознају и речима опишу оно што осећају, па се њихова узнемиреност испољава кроз промене у понашању и физичке тегобе.
Портал Parents, позивајући се на стручњаке за развој деце, издваја најчешће знаке стреса и савете како родитељи могу да помогну.
Како препознати стрес код деце
Код мале деце стрес може да се испољи кроз промене у навикама спавања и исхране, чест плач, нападе беса, ноћне море и страх од одвајања. Нека деца постају повучена и тужна, док друга траже сталну близину родитеља. Могу да се јаве и главобоље, болови у стомаку и дигестивне сметње.
Поједина деца почињу да гризу нокте, сисају палац, развијају одређене тикове или понављајуће покрете. И стално постављање истих питања, занемаривање пколских обавеза, изражени страхови и избегавање ситуација које су им раније биле уобичајене, могу да буду упозорење.
Ауторка књиге „Решење за анксиозност због одвајања без плача” Елизабет Пентли, истиче да је свако дете другачије и да се стрес не испољава на исти начин. Родитељима саветује да обрате пажњу на понашање које одступа од уобичајеног. Развојни психолог Рене Хекни, такође, упозорава да изненадне промене у понашању могу да буду важан показатељ емоционалних тешкоћа.
Код тинејџера се стрес често испољава кроз раздражљивост, изливе беса, проблеме са спавањем, главобоље и мучнину. Могу се јавити лоше оцене, пад школског успеха, промене у апетиту, повлачење из друштва и тешкоће у контроли емоција. Неки млади почињу да избегавају пријатеље и активности у којима су раније уживали.
Ови симптоми, међутим, не морају нужно да указују на стрес. Ако промене трају, погоршавају се или ометају свакодневни живот детета, потребно је потражити савет педијатра или стручњака за ментално здравље, пише портал.
Шта најчешће изазива стрес
Извори стреса зависе од узраста детета. Код најмлађих то може да буде одвајање од родитеља, првенствено мајке, полазак у вртић или промена окружења.
Развод родитеља, селидба, губитак блиске особе или посла у породици могу да изазову несигурност код деце свих узраста.
„Спој појачаних емоција, поремећених распореда и непознатих рутина може да изазове напетост и код најмирнијег детета”, објашњава Пентли.
Школа је један од значајних извора притиска за старију децу. Брига због оцена, домаћих задатака, очекивања родитеља и односа са вршњацима, може да створи осећај преоптерећености.
Посебно су осетљиви проблеми попут вршњачког насиља и одбацивања из друштва.
Стручњаци упозоравају и на значај породичне атмосфере, пребукираног распореда и изложености узнемирујућим садржајима на телевизији и интернету, као и недостатка времена за одмор и игру. Деца често преузимају страхове и напетост из окружења, чак и када одрасли мисле да их штите од непријатних информација.
Како родитељи могу да помогну
Први корак је да родитељи препознају и прихвате дететова осећања, без умањивања његових страхова, али и без претерано драматичне реакције.
Хекни предлаже приступ који назива „смирена емпатија”: родитељ треба да покаже да разуме како се дете осећа, али да му истовремено помогне да се суочи са ситуацијом.
На пример, ако дете не жели да иде у вртић, може му рећи: „Знам да ти је тешко и видим да не желиш да идеш”, а затим да га охрабри да настави са уобичајеном рутином.
Важну улогу имају и предвидљива свакодневица, редован распоред оброка, довољно сна и време за одмор и игру. Деци треба обезбедити уживање у детињству, омогућити им да истражују свет око себе, задовољавају радозналост, истражују, постављају питања и раде ствари сопственим темпом, без сталне журбе и без непрестаног наметања нових обавезнових обавеза.
Када је реч о тешким породичним догађајима, родитељи треба да буду искрени, али да информације прилагоде узрасту детета. Не треба га оптерећивати детаљима које још не може да разуме, али ни остављати дете без објашњења која су му потребна да би се осећало сигурно.
Посебну пажњу треба посветити садржајима које деца прате. Малишани не треба да буду изложени узнемирујућим телевизијским прилозима, док је код тинејџера важно разговарати о друштвеним мрежама и интернет насиљу.
На крају, деци треба показати да нису сама у ономе што проживљавају. Разговор, загрљај, заједничке активности и учење једноставних техника опуштања, попут дубоког дисања и визуелизације пријатних призора, могу да им помогну да лакше управљају стресом.