ПУТОВАЊЕ У РОГАШКУ СЛАТИНУ

Град воде и од‌јека

Први прави сусрет с овом словеначком бањом био је звук тибетанске чиније, шум воде и тишина старог парка у којем се већ више од два века укрштају историја, здравље и приче о великом свету

Парк као са разгледница (Фото Никола Зоко)

Рогашка Слатина, на самој граници Хрватске и Словеније, за коју није потребна вињета, заиста изгледа као место са старе разгледнице. Уређен бањски парк, велике и отмене хотелске фасаде које се огледају у фонтани, пажљиво подшишаној трави, променади... али ту је и чаша чувене минералне воде због које се ово место прославило. Све је некако мирно и готово нестварно уредно .Али, мој први и прави сусрет са Рогашком није била ни слика, нити чаша пуна магнезијума, већ – звук. Дубоки тоибетанске чиније најпре се разлио простором, затим као да је на тренутак утишао све остало. Кварцни и стаклени инструменти, објаснила нам је Матеа Бобек из „Атлантида бутик хотела”, стварају звук који дуго траје, шири се у круговима и позива човека да макар накратко престане да мисли о свему што га чека чим поново погледа у телефон. Можда је управо у томе најбоља дефиниција Рогашке Слатине: ово није место које треба обићи у журби, већ му се препустити, као и тишини, медитацији и сопственој души... а то је оно што у својој понуди нуди и „Гранд хотел Сава“, поред свог већ потврђеног термоминералног базена. Схватила сам да се овде, заправо, већ вековима долази да би се успорило.

И много пре него што смо знали шта значе речи „велнес“, „детокс“ и „ресет”, људи су у ову малу долину долазили због воде. Најстарији познати запис о овдашњој киселој води потиче још из 1141. године, док је прва позната анализа урађена 1572. Наравно, место са толиком традицијом мора да има и своју легенду. Према њој, Аполон је послао Пегаза да копитом удари о земљу између Рогатца и Светог Крижа. Из тог места потекао је извор. Пегаз је остао заштитни знак Рогашке – на грбу, у центру града и у причи која се преноси већ вековима.

Најстарије здање у Рогашкој - Гранд хотел (Фото Никола Зоко)

Историја је нешто мање поетска, али ништа мање занимљива. Предање говори да је хрватски бан Петар Зрински 1665. године током лова попио воду са овдашњег извора и осетио олакшање од тегоба са јетром и желуцем. Глас о води убрзо је стигао до бечких кругова, а већ 1685. објављена је прва научна монографија посвећена рагашкој води. Почетком 19. века гроф Фердинанд Атемс откупљује земљиште око извора. Уређују се парк и лечилиште, граде први репрезентативни објекти и Рогашка од 1803. године започиње свој непрекидни туристички живот.

А онда је 1908. стигло откриће које ће променити све. Тим којим је руководио геолог др Јозеф Кнет открио је изузетно минерализовану воду – Донат. Данас се она црпи са дубине од неколико стотина метара и садржи више од хиљаду милиграма магнезијума по литру. У Пивници минералних вода људи и данас седе као у читаоници. Само што пред њима нису књиге, већ чаше и прецизна упутства колико воде треба попити, када и на који начин. И већ након првог гутљаја, сасвим је јасно да ова вода делује! А и лечи! Поготово оне који имају проблем са варењем и пробавним трактом.

Изузетно минерализована вода Донат откривена је 1908. године (Фото Никола Зоко)

Можда нема много туристичког гламура у тој сцени, али га има у бројним хотелима око пивнице. Јер, уређени паркови, балске дворане, приче о царевима, краљевима и великом европском свету настали су – око воде. А она је још ту. И даље извире испод града, док се на површини мењају векови, државе, мода, хотели и гости. Вода остаје иста, непромењеног квалитета... на шта су мештани овог места веома поносни.

Можда зато Рогашка има необичну способност да нас подсети на нешто што смо заборавили: да не мора свако путовање да буде трка за знаменитостима. Мада их има и овде… Нека места треба најпре – ослушнути. Попут звука воде који извире, али и еха стакленог инструмента настао баш овде, у Стакларни Рогашке Слатине.

(наставиће се...)