Хиљаде Швеђана уградило микрочипове у шакe
Док већина људи и даље свакодневно носи кључеве, новчаник и лична документа, хиљаде грађана у Шведској већ годинама користе сопствену шаку као дигитални кључ. Сићушни микрочипови, величине зрна пиринча, уграђују се испод коже и омогућавају откључавање врата, пријављивање на посао, коришћење карата за воз, па чак и бесконтактно плаћање.
Како наводи BBC, овај тренд почео је око 2015. године међу љубитељима нових технологија, али је временом постао много више од експеримента. У тренутку када је BBC извештавао о овој теми, око 3.000 Швеђана је већ имало уграђене микрочипове, а број корисника је наставио да расте и процењује се да их данас има између 4.000 и 6.000 људи.
Чипови користе RFID или NFC технологију и не садрже батерију. Активирају се тек када се приближе компатибилном читачу, због чега стручњаци истичу да не могу да прате локацију корисника попут GPS уређаја.
Један од првих који је популаризовао ову технологију био је технолошки центар Epicenter у Стокхолму, где је запосленима понуђена добровољна уградња чипова. Од тада су они пронашли примену у бројним свакодневним ситуацијама, од откључавања канцеларија до коришћења јавног превоза.
„Све више људи у Шведској уграђује RFID чипове у шаку и користи их за откључавање врата, ношење карата за воз, па чак и за плаћање”, рекао је за BBC микробиолог Бен Либертон из истраживачког центра MAX IV.
Ширење дигиталних имплантата
У Шведској се развила специфична култура прихватања дигиталних решења, јер је земља међу светским лидерима у коришћењу безготовинског плаћања и дигиталних услуга.
„То је само још један начин да носимо технологију са собом”, објашњавали су заговорници ове идеје, наводећи да им чип штеди време и смањује број ствари које морају да носе.
Посебно занимљив пример долази из шведске железничке компаније SJ, која је путницима омогућила да возну карту повежу са микрочипом уграђеним у шаку. Кондуктер потом једноставно очита карту приношењем уређаја руци путника, без потребе за телефоном или папирном картом.
„Зашто носити десет различитих картица када све може бити у једном малом уређају?”, питање је које често постављају љубитељи биохаковања.
Ипак, упркос практичности, ова технологија изазива и бројне расправе. Критичари упозоравају да развој оваквих технологија отвара важна питања: ко контролише податке, колико су они заштићени, ко може да приступи информацијама које се налазе на чипу и да ли би једног дана послодавци или институције могли да врше притисак на људе да их користе.
За многе Швеђане, међутим, предности су довољан разлог да прихвате ову иновацију. Могућност да једним покретом руке откључају врата, користе јавни превоз или потврде идентитет показује како технологија све више постаје саставни део свакодневног живота и брише границе између човека и дигиталног света.
