Судбинско у сновима
Иако се у стварном животу суочавамо са снагом свог карактера који има судбински значај за нас, у сновима се та сила исказује на тајанственији начин. Као што нас прихваћено преображава, тако и одбачено има моћ контроле над нама
Условљен бројним чиниоцима од којих је зависило његово постојање, човек је и своју ограничену слободу да мења природу изван себе и у себи сагледавао у контексту спољашњих сила које су утицале на његов живот. Потчињавајући им се, представљао их је у виду натприродних ентитета и веровао да оне пресудно одређују његов животни пут већ од тренутка његовог доласка на свет. Када су околности утицале на човека, а он није могао да утиче на њих, његов осећај немоћи појачавао је веровање у судбину као силу која одређује његов живот.
Паганско веровање у судбину као силу над силама, којој су били подређени и богови, претходило је монотеистичкој представи о Богу као творцу света од ког зависи и створени земаљски поредак. Старозаветни однос према том Богу подразумевао је његово неупитно поштовање, па се и етички принцип у овоземаљском свету потврђивао свешћу о примарном значају Творца у људском друштву. Упркос овом старозаветном схватању о Творцу света који се човеку открио као онај који јесте и новозаветном учењу о божјој промисли којом се одређују збивања у свету, очувало се међу побожним хришћанима и паганско веровање у судбину којом су посебно тумачени неповољни и трагични догађаји. Апсолутизована као детерминанта збивања у људским животима, судбина је претпостављала и одређену могућност њене промене.
Релативизација судбине као животне предодређености отвара могућност слободе и непредвидивог дешавања у које спада и човекова активност усмерена ка промени природе у себи и изван себе. Упркос веровању у неминовност предодређених збивања у вези са његовим животом, човек је исказивао свест о учешћу у потврђивању своје судбине и да је сам „ковач своје среће”.
Карактер као судбина
За разлику од веровања да човекову судбину одређују натприродне силе изван њега, оличене у поменутим митским бићима, Хераклит је судбинско открио у самом човеку, односно у његовом карактеру. Овим трагом и немачки књижевник и математичар Херман Брох је утврдио да ће појединац у зависности од свог оформљеног карактера пролазити кроз живот. Његове речи „Дајте ми материјал за изградњу нечијег карактера и ја ћу вам унапред рећи све што ће се са њим догодити”, подразумева судбинско одређење формираног карактера. Уколико се, дакле, и не схвати као детерминанта животног пута појединца, карактер одређује његове поступке и понашање који су смернице на том путу.
Након демитологизације света, митско није нестало из човековог живота, јер је у процесу интројекције оно постало део његове психе. Недовољно свесно и несвесно понашање наликује сили која одређује његов живот. Међутим, то несвесно ће управљати њиме, а он ће то звати судбином све док га не учини свесним. Када се освести случајност као непредвидив догађај, онда почиње спознаја његових непознатих узрочника и откривање деловања тих виших закона. Драматични доживљаји мењају појединца, а њихов катарзични значај се огледа у могућности човековог преображаја. Тај преображај се исказује у односу на промену управо онога што је одређивало његов живот. Савладавањем природних сила изван себе човек се ослободио од њихове судбинске зависности, али сагледавањем својих унутрашњих сила одређених његовом личношћу, односно карактером који се формира у најранијем детињству, увидео је тешко промењиве судбинске детерминанте.
Иако се у стварном животу суочавамо са снагом свог карактера који има судбински значај за нас, у сновима се та сила исказује на тајанственији начин. Као што нас прихваћено преображава, тако и одбачено има моћ контроле над нама. Резултати Јунгових истраживања су показали да оно што игноришемо и одбијамо да адекватно сагледамо и осетимо не нестаје из нашег живота, већ потиснуто чека свој трен да се не врати као пуки осећај, већ као судбинско одређење препознато као животна детерминанта која се испољава у нашим сновима. Свет тих снова је реалност својствена само нама, с обзиром на чињеницу да док у стварности сви живимо у једном свету, док сневамо, како је запазио још Хераклит, свако живи у свом свету.
Не освешћујући своје психолошке проблеме, човек се понаша тако да спољашња дешавања постају његово судбинско одређење. У страху од смрти, он настоји да се дистанцира и побегне од ње, али тиме само је потискује. Нерешен и неосвешћен унутрашњи проблем постаје његовим понашањем чинилац ситуације која му се догађа као судбинска неминовност.
Одредница ониричких доживљаја
Кроз деловање несвесног и актуализацију митског, снови указују да се њихова порука непосредно тиче сневача и да је садржај његовог сна израз његовог карактера. За разлику од поступака на јави, којима појединац манифестује свој карактер, односно своју личност, печати своју судбину, у сновима изостаје контрола над свесним аспектом његовог психолошког идентитета. Без те цензуре над ја, несвесни део његовог ја добија могућност да се слободно испољи. У ониричком доживљају отворени животни пут постаје непредвидива фантастична авантура током које сневач чини и оно што на јави никада не би урадио. Поштен човек подлеже искушењу крађе, вредан ужива у ленчарењу, храбар постаје кукавица, пријатељство се претвара у непријатељство.
Без моралне цензуре, догађање у сну се одвија између осећања слободе и фаталности, у простору у којем провејава судбинска неминовност која није спољашња, већ унутрашња детерминанта сневачевог живота. Проистекла од саме његове личности сневача и његовог искуства, судбинска предодређеност је дубља одредница његових доживљаја. Језичке суптилности књижевног стваралаштва омогућују схватање ове сложене ониричке реалности. У животној стварности која се испољава у екстремима, попут светла и таме, звука и тишине, дана и ноћи, постоји и сегмент у којем супротности прелазе једна у другу. У тим нијансама се огледају и највеће животне тајне које посредством снова несвесно саопштава сневачу.
Имајући у виду да се судбинско у сновима обзнањује у оном неочекиваном и изненадном, Маргарет Јурсенар у наслову своје књиге Снови и судбине (Les songes et les sorts), објављене недавно у преводу у издању чачанског Градца, не користи уобичајене називе за снове (les reves) и судбине (destens), већ њихове одговарајуће синониме сходно ауторској намери. Називом les songes указује се на шири аспект ониричког који није само сневање приликом спавања већ има и дубље, симболичко значење ониричког садржаја, а именом les sorts, синонимом судбине, не означава се виша сила која одређује човеков живот, већ сплет околности са одређеним исходом који се назива судбинским. Претпостављена могућност излаза из одређене ситуације садржана је у свести о одговорности за оно што му се догађа, а да се карактер као његова судбина формира и његовом свесном активношћу.
Као што је човек после своје 40. године одговоран за своју судбину и изглед свог лица, што се показује у Дучићевом запажању да неко стари као злато, а неко као ципеле, тако је у зрелом добу и у старости одговоран за своје снове. Та одговорност се препознаје у стварном животу сваког појединца. Потенцијал који има да у кључним тренуцима свог постојања слободно учини одређени поступак је клица из које се и формира битна црта његове личности. Иако је тај поступак одређен његовим дотадашњим васпитањем и образовањем, известан осећај слободе даје могућност избора. Проистекао из потенцијала да појединац буде оно што јесте, поступак који је утицао на формирање његовог карактера био је од пресудне важности и у потоњем одређењу његовог живота.
