Реквијем за „жингу”
Докле год покушавали да буду бољи Европљани од самих Европљана, фудбалери Бразила губиће од оних који су у тој врсти дисциплине природно супериорни. За повратак на трон, Бразил не мора да одбаци модерни свет – мора само да се сети сопственог плеса
Свет је некада деловао широко, фрагментисано и неухватљиво. Данас је, захваљујући незапамћеној глобалној повезаности, постао ближи, приступачнији и отворенији него икада пре. Глобализација нам је донела невероватне предности: размену идеја у реалном времену, демократизацију знања и прилику да културна блага из најудаљенијих кутака планете постану заједничко наслеђе човечанства. Без тог глобалног протока, свет вероватно никада не би у тој мери упознао, славио и заволео бразилски фудбал.
Па ипак, сваки велики историјски процес са собом носи и нусефекте. Када се канали комуникације и тржишта потпуно уједначе, јавља се суптилни притисак ка културној конвергенцији. Недавна елиминација Бразила од Норвешке у осмини финала Светског првенства у Америци, Канади и Мексику послужила је као повод за дубље размишљање о томе где престаје здрава модернизација, а почиње губитак аутентичности.
Гледати момке у жутим дресовима како бледо, стерилно и механички додају лопту, без трунке духовитости, инвентивности, „вица” и без иједног потеза због којег се скаче са столице, било је више од спортског разочарања. Било је то сведочанство о немоћи и кризи једног идентитета под теретом универзалних тактичких калупа.
Богови у жутим дресовима
Некада је Бразил био метафора за слободу изражавања. Када би ти момци истрчали на терен, то је био карневал, ритуал, поезија у покрету. Играли су „жингу” (ginga), онај урођени ритам капоере и самбе преточен у кораке на трави. Било је то славље живота које је успешно парирало европској ригидности и тактичким оковима, нудећи свету другачију перспективу успеха.
Зато су и постали највећи. Пет звездица на грудима свакако није дошло због роботске дисциплине, већ магије оних који су их донели. Пеле, који је лопту третирао као продужетак сопственог тела и редефинисао појам спортисте. Гаринча, човек који је дриблао тако да су одбрамбени играчи ошамућени падали у несвест, збуњени и немоћни пред чистом импровизацијом. Зико, Сократес и она генерација из 1982. године која, иако није освојила злато, остаје упамћена као најлепши фудбалски оркестар у историји. Све до Ромарија, Роналда „Феномена” и Роналдиња, који је играо са вечитим осмехом, подсећајући нас да је фудбал, пре свега, игра.
Бразил је, наравно, губио и раније. Али чак и у поразу, одисали су самосвешћу и различитошћу. Били су фудбалска авангарда јер су веровали у сопствени естетски код.
Када систем надвлада интуицију
Проблем данашњег Бразила превазилази глобализацију, он се, пре ће бити, налази у начину на који се у њу интегрисао. Уместо да глобално тржиште искористи за пласман и надоградњу свог аутентичног стила, Бразил је почео пасивно да га копира. Данас имамо свет скаутинг апликација и универзалних тактичких шаблона који младе бразилске таленте, чим напуне шеснаест година, одводе у европске академије. Тамо се често, у жељи за брзим резултатом, обавља стандардизација: игра на два додира, стриктно држање позиције и минимизирање ризика.
Када је Бразил одлучио да у потпуности прекопира европски модел, свесно је ушао у игру на туђем терену. Резултат тог процеса креће се од историјског шамара против Немачке (7:1) пре дванаест година, на домаћем терену, па све до ове стерилне представе против жилаве, али лимитиране Норвешке на тлу Северне Америке.
Овде се уочава и занимљив историјски парадокс. Док је Бразил губио себе копирајући Европу, Немачка је пролазила кроз сличну кризу идентитета – одустала је од своје препознатљиве прагматичности и физичке доминације у покушају да можда постане естетска сила, или нешто друго, савремено. Резултат је привремени пад обе империје које су, под изговором модернизације, заправо ушле у зону хибридне неодређености.
Изговор да је данашњи фудбал бржи и да због тога нема места за импровизацију не стоји. Брзина, у овом случају, није непријатељ уметности; она је само нови контекст. Жинга се може изводити и у пуном спринту, али за то су, уместо програмираних извршилаца задатака, потребни слободни умови који се не плаше грешке.
Изазов равнотеже у повезаном свету
Овај фудбалски слом и криза бразилске различитости заправо су рефлексија једног много ширег, фасцинантног цивилизацијског феномена. Глобализација нам је донела невероватне благодети: смањила је дистанце, повезала људе и створила заједнички простор за дијалог. Међутим, њен највећи изазов у 21. веку јесте како остати повезан, а ипак не постати исти.
Данас градови широм света деле сличне стаклене фасаде, а људи кроз алгоритме друштвених мрежа конзумирају сличне културне садржаје. То са собом носи ризик од губитка оних финих нијанси и локалних специфичности које свет чине узбудљивим местом. Права вредност глобализације заправо и није у томе да сви постанемо једнообразни, већ да кроз међусобну повезаност боље разумемо и очувамо сопствену посебност.
Грешка би, дакле, била закључити да је Бразил пао зато што је свет почео да личи на глобално село. Много је ближе истини – зато што је заборавио шта је у то село донео као свој највећи дар. Докле год покушавали да буду бољи Европљани од самих Европљана, губиће од оних који су у тој врсти дисциплине природно супериорни. За повратак на трон, Бразил не мора да одбаци модерни свет – мора само да се сети сопственог плеса.
