Звезда са шест прстију
Мел Брукс је и пресудне историјске догађаје у „Смешној страни историје, део први” , као и оне из библијског мита, релативизовао хумором, карневалским смехом који детронизује све
„Задивљујући је то звук када се људи смеју нечему што сам ја створио. Правити комедију сјајан је посао и то човека држи у животу срећним и здравим. То ми даје разлог да живим”, каже Мел Брукс, најбољи комичар 20. века у историји Америчке академије филмских уметности и наука, или тачније – Мелвин Џејмс Брукс (рођен Камински), легендарни амерички комичар, редитељ, глумац, музичар, сценариста и продуцент, који је 28. јуна напунио сто година. Он је један од малобројних у историји који је освојио „Еми”, „Греми”, „Оскар” и „Тони” награде.
„Када га је доктор, који је порађао његову мајку, фљуснуо по гузи, да би проплакао, он је то разумео као аплауз, и од тада није престао да наступа” – нашалио се његов колега писац и редитељ Лари Гелбарт, аутор чувене серије „Меш”.
Брукс је син европских миграната, Јевреја, рођен је у Бруклину, одгајала га је самохрана мајка, пошто му је отац преминуо када је Мел имао само две године. Био је најмлађи од четворице браће. Од младости је заволео две кључне америчке уметничке форме – комедију и џез. Лично га је Бади Рич, који је наступао са највећим џез музичарима тога доба, научио да свира бубњеве, када је Мел имао само 14 година.
И Бруксову младост прекинуо је Адолф Хитлер, јер је још као тинејџер ступио у војску. Ужаси рата у њему нису створили горчину, већ потребу да се смеје, да са стилом узврати нацистима и Хитлеру, и отуда његов став да је комедија супротност смрти. Мел је и пресудне историјске догађаје у „Смешној страни историје, део први” , као и оне из библијског мита, релативизовао хумором, карневалским смехом који детронизује све – од Мојсија, који грешком разбија камене плоче завета и божјих заповести, старе Римљане, којима је главно оружје велики џоинт, шпанске инквизиторе који ђускају, француске револуционаре као руљу и самог Луја Шеснаестог, као сладострасника. Омиљени методи Бруксовог хумора бурлескни су анахронизми – кроз парадоксалне везе прошлости и савремености, апсурдни преокрети, пародија и бритка сатира. Понекад се гледалац пре сети његове пародије „Свемирске лопте”, него „Ратова звезда” , његовог филма „Робин Худ – момци у хулахопкама” на спомен Робина Худа, па и пародија Дракуле или Франкенштајна, пре него самих хорор филмова.
По повратку из рата, Брукс се посвећује шоу-бизнису. Постаје део једне од најбољих екипа сценариста у историји телевизије, радећи на шоу-програму Сида Сизара „Your Show of Shows”, човека који је осмислио телевизијске скеч комедије, заједно са Нилом Сајмоном, Ларијем Гелбартом, Денијем Сајмоном и Карлом Рајнером, са којим је Брукс остао пријатељ читавог живота. Како то обично бива, једна ствар водила је другој, асоцијативно, док су заједно засмејавали пријатеље, када се Рајнер запитао како је било живети у време Исуса Христа. Тако је настао легендарни скеч о човеку старом 2.000 година „2000 Year Old Man”, у виду интервјуа у којем Рајнер о древној историји испитује Брукса, у улози једног ексцентричног метузалема. Он је читаву људску повест претурио преко главе, а Христа је описао овако: „Мршав лик. Носио је сандале. Увек је цуњао около са дванаест ортака.”
На Рајнерово питање како је преживео 2.000 година, Брукс одговара: „Никада нисам седео у прва два и последња два реда у авиону.”
Скеч је започео са извођењем одмах после рата, што је свакако био ризик због тога што се није знало како ће људи реаговати на сочни јеврејски хумор, али успех је био потпун и од 1960. до 1997. снимљен је низ плоча. Кери Грант рекао је Бруксу да ће једну од њих пустити британској краљици у Бакингемској палати, на шта је Брукс одговорио: „Ако се свиђа највећој шикси (жени која није Јеврејка) на свету, онда је скроз опуштено.” По угледу на наслов овог скеча, ХБO је снимио документарац о Мелу Бруксу „99 Years Old Man”.
„Продуценти” су Бруксов први филм, генијална комедија која је прерасла у чувени бродвејски мјузикл, овенчана је Оскаром за најбољи оригинални сценарио, као у инат критичарима који су је у почетку разапели. Филм је снимљен 1967. године, са сјајном поставом, у којој су били Џин Вајлдер, Зеро Мостел, Дик Шон. Само Мел Брукс могао је да смисли заплет у којем два аутсајдера, бродвејски продуцент који је банкротирао и његов емоционално незрели рачуновођа, дођу на идеју да се обогате тако што ће од финансијера (а то су имућне старије жене које пељеши Зеро Мостел) измусти и последњу пару и уложити је у пропалу представу, а паре ће затим остати њима. Проблем настаје када „Пролеће за Хитлера” доживи овације и нова извођења. Иако је прошло неко време од рата, ране су и даље биле свеже, па је овај филмски подухват свакако био ризичан за Мела Брукса. Један гледалац изгрдио га је, уз примедбу да је био у Другом светском рату, а Брукс му је одговорио: „Био сам и ја, али вас нисам видео.” Мел Брукс је овај филм адаптирао за Бродвеј, а представа је освојила дванаест Награда „Тони”. Подједнако добар као и оригинал био је и филм из 2005. године, мјузикл који је по представи режирала Сузан Строман, а играли су Натан Лејн, Метју Бродерик, Вил Ферел и Ума Турман.
Други Бруксов филм „Дванаест столица” из 1970. године, адаптација истоименог сатиричног романа Иљфа и Петрова, сматра се његовим најпотцењенијим делом, а инспирисан је Бруксовом љубављу према руским класицима, која је започела када му је колега Мел Толкин дао Гогољеве „Мртве душе”. Са наредним филмовима „Врућа седла” и „Млади Франкенштајн” Брукс је ушао у златну фазу пародија, која је од средине седамдесетих трајала све до деведесетих. Иначе, Брукс је био извршни продуцент и филма „Човек слон” Дејвида Линча, али великодушно је повукао своје име са шпице да нико не би помислио да је реч о комедији.
Брукс се у „Врућим седлима”, филму из 1974. године који је у анкети „Ролинг стоуна” проглашен најсмешнијим свих времена, поиграва оригиналном америчким филмским жанром вестерна и свим традиционалним вредностима које он представља, мачизмом и сексизмом, оличеним у каубоју типа Џона Вејна. Исмева расизам, кроз лик поквареног политичара Ламара, који именује тамнопутог градоначелника само да би растерао белце који му сметају. Кроз лик индијанског поглавице који зна јидиш подсмева се антисемитизму. У причи, која окреће све наглавачке, и прогрес је лажан, а главни јунак Ламар дошао је на идеју да заради тако што ће градити пругу у малом граду на Дивљем западу. Само што та пруга мора да прође кроз сам град Рок Риџ како би избегла живи песак. Да би то постигао, мора негде да измести становнике, и шаље банду да убије шерифа и разори град. После свих перипетија и опште туче железничара, криминалаца и каубоја, руши се четврти зид иза којег се налази сет другог филма, мјузикла, чиме се пробија баријера филмске илузије и све постаје још апсурдније. Ни овде Брукс није заобишао подсмешљиви омаж Хитлеру, док траје туча каубоја мушкарчина и џентлмена у фраковима из мјузикла (који су освестили своју женствену страну), глумац са брчићима и свастиком на мишици, док обедује у паузи снимања, каже колеги: „Остају без мене после сцене у бункеру.” Затим, главни зликовац Хеди Ламар (филмска дива Хеди Ламар тужила је Брукса за злоупотребу имена, и он се није наљутио) ускаче у такси и одлази у биоскоп у којем се приказују управо „Врућа седла”. Иначе, у филму се појављује и Каунт Бејзи, који свира џез стандард „Април у Паризу”, и то на Дивљем западу.
Мел Брукс исмејао је чак и славу, када је остављао отисак шака и стопала испред Граумановог кинеског театра у Холивуду, данас TCL Кинеског театра. Ставио је протетички шести прст на леву руку како би насмејао будуће гледаоце и туристе, надајући се да ће нека госпођа из Ајове рећи мужу: „Хари, погледај, Мел Брукс има шест прстију на левој руци, питам се да ли то ико зна!”
