Савремена брвнара спој рустике и модерног доба

Брвнаре су поново, због стабилне грађе и отпорности на разне временске услове, завладале у градњи кућа на планинама и уопште у шумовитим пределима. Тим пре што се савремена брвнара од некадашње типичне разликује по томе што је по грађи још стабилнија и отпорнија на временске прилике, а по стилу далеко модернија. Наиме, куће од дрвених дебала које се граде на нашим планинама данас, спој су рустичног и модерног стила градње.

То за „Моју кућу” каже Марко Словић који је се још неколико градитеља подигао ново насеље брвнара у златиборском селу изнад Рибничког језера. Аутор целог пројекта је архитекта Бојана Недовић Живановић.

„У односу на старе брвнаре наше планине, ове модерне се чине необичним. Данас их градимо од пуних облица дрвета, како ми то грађевинари кажемо, а некада су их правили од талпи – од дасака, односно грађе која је била дебљине пет до осам центиметра. Нове облице имају 22 цм у пречнику. То доноси кући не само већу стабилност, већ и значајно бољу изолацију. Ове куће имају беспрекорну термичку, односно топлотну изолацију. Јер, сваки сантиметар дрвета, градитељски гледано, у изолацији је као сантиметар камене вуне”.

Нове брвнаре су и комфорније и комотније. Наиме, и ове на Златибору и друге које се данас праве имају углавном терасу у приземљу, на коју излази дневна соба као у башту испред куће, али и терасу на спрату где су смештене и по две собе са местима за солидне кревете и чак за смештај шесторо људи у њима, што се разликује од некадашњег спавања у ниском поткровљу дрвених планинских кућица. У брвнари коју је градио наш саговорник угледали смо и кутак за дечју игру, као и нише између прозорчића на спрату за остављање вишка ствари.

„Данашњи градитељи прилагођавају све савременој потреби за комфором у викендицама, али и захтевима туризма нашег доба. Нови комплекс брвнара може да служи и нама самима за одлазак у природу викендом, а може да буде и место за туристе јер свакако, као и други комплекси ове врсте има централни објекат као врсту рецепције. Значи, предвидели смо да у сваком случају у њему буде управитељ који ће попут управника зграде бринути томе да се сви у комплексу шумских брвнара придражавају правила одржавања околине – кошења траве, бриге о цвећу и дрвећу, као и чишћења снега зими, како би систем од 17 брвнара функционисао”, каже Марко.

Нове брвнaрe имају и подно грејање на струју, које омогућује да се у њима не осeћају ни најниже температуре нити последице великих киша. И то поред инвертер клима које брзо загревају и хладе и целе дрвене куће која данас имају око осамдесетак до сто квадрата. Јер, рецимо, свака од брвнара које смо са Словићем обишли има и дрвеном преградом иза улаза означено предсобље, дневни боравак од око 35 квадрата, који је уједно трпезарија јер су иза дрвеног шанка сточић за ручавање и мала кухиња. У савременој грађи, углавном је велики и јединствен простор предвојен само ниским преградама попут шанка или чивилука, са оставама за ствари у зидовима где год је могуће, тако да је у сваком тренутку и прегледна, што даје осећај ширине.

„Спој модерног и традиционалног је више у стилу уређења интеријера. Јер, наше нове брвнаре као и старе имају камене темеље или бар обложене споља каменом, што омогућује да дуже трају и буду отпорне на температурне разлике, које онда мање осећају и укућани. Али, свака брвнара данас има велики тв екран који се често поставља на плочу од медијапана. Неонске кружне светиљке и тај медијапан су декоративни елементи у дрвету,  спој старог и новог доба и они су, као и кружне дрвене степенице помирили та два дизајна”, прича.

За темеље је користио љишки камен који се сматра изузетно отпорним на климатске промене. За градњу брвнара се одлучио на позив свог пријатеља Милана Радибратовића да се Златиборци у селу десетак километара изнад центра планине, преплављеног модерним зградама апратмана, хотела и ресторана – врате науцима старе и, каже, паметне градње, у складу са околином. „Овом позиву одазвали су се  у изградњи новог комплекса  и Зоран  Тоскић из Ужица, Александар Радибратовић и Дејан Глишовић из Чајетине, као и Бранко Беланац, Златиборац из Београда, али и њихови млади наследници који су током петогодишње изградње понешто научили”, прича Марко док нам млади Далибор Тоскић показује камене темеље.

„Ипак, размислићу још да ли ћу се бавити овако тешким, иако креативним послом”, одговорио нам је на питање.

Марко наставља да су градитељи насеља, када су уз подршку локалне самоуправе почели да подижу насеље изнад будућег Златног града у подножју Торника – били познаници, док су данас пријатељи: „Јер, градитељство подразумева колективни рад, као и заједништво које је у духу брвнара и њихове топлине” .

Марко нас подсећа да је брвнара објекат направљен искључиво од стабала дрвета – од тесаних талпи или брвна и да јој је намена, због доступне цене грађевинског материјала из околних шума, у прошлости била широка. Брвнаре су су биле и куће и стаје, склоништа за човека, али и стоку и пољопривредне производе. У њима су смештени били и млинови за жито, ветрењаче и разни неопходни алати и машине. Многе брвнаре су и цркве. Раније је то била кућа за оне који живе или ноће у шуми, а данас кућа за одмор.

„У прошлости су од стабала прављене и тврђаве, као и читави градови. Сасвим извесно, у питању је један од најстаријих типова грађевине, у различитим културама и епохама, који опстаје паралелно са променљивим архитектонским стиловима намењеним углавном  монументалним и репрезентативним грађевинама”, објаснио је.