Истраживања која изазивају полемике

Свест је вечна тема цивилизације, а ми још увек не знамо шта је и где се налази – речи су проф. др Дејана Раковића, једног од најзначајнијих српских научника у области биофизике и квантне информатике. Његов научни пут сведочи о истрајности и знатижељи која га је водила ка најсложенијим питањима савремене науке.

Поред тога што је имао бројне обавезе, љубазно је прихватио да буде наш саговорник. Иако формално пензионисан већ читаву деценију, професор Раковић ради „пуном паром”. Пише научне радове, учествује на конференцијама и држи предавања у земљи и иностранству. Посебно га занимају теме које се тичу менталног здравља и психосоматике, али и ширих друштвених и културних процеса који утичу на савременог човека.

Радозналост обележила каријеру

Рођен је 1951. године у Београду, где је завршио основну школу и Земунску гимназију. Већ као гимназијалац показивао је интересовање за природне науке, али и за питања која превазилазе класичне оквире физике. Та радозналост касније ће га одвести у различите научне области које ће обележити његову каријеру.

На Електротехничком факултету у Београду дипломирао је као први у генерацији на Одсеку за техничку физику. Магистарске и докторске студије посветио је квантној теорији атомских корелација и теоријској спектроскопији, а значајно искуство стекао је током научне специјализације у Москви 1980/81. године, у групи академика Лав Грибова, једног од водећих светских стручњака у области квантне хемије и спектроскопије. За младог научника из тадашње Југославије то је представљало значајно признање.

Управо у том периоду додатно се учврстило његово интересовање за биофизику.

– За област биофизике заинтересовао сам се још у гимназији, а потом и у Русији, где сам се упознао са Вољкенштајновим капиталним књигама, које су касније послужиле као основа за мој уџбеник и монографије. Они представљају добру основу за разумевање данашње интегративне медицине, као веома модерног медицинског правца у свету – каже Раковић.

Професор Дејан је непрестано ширио границе свог интересовања, повезујући наизглед удаљене дисциплине у потрази за широм сликом света. Његова научна интересовања обухватала су области наноматеријала и биоматеријала, нанотехнологије и спектроскопије, као и биоинформатике биомолекуларних, епигенетских, психосоматских, когнитивних и електрофизиолошких функција.

Током вишедеценијске академске каријере предавао је науку о материјалима, биофизику, биоматеријале, наномедицину и квантну информатику. Руководио је катедрама, смеровима и научним пројектима, био ментор бројним докторским дисертацијама и објавио око 300 научних радова и више од 40 књига и зборника радова.

Међутим, када смо га питали како је све то успео да постигне, одговор није био спектакуларан.

– Све дугујем доброј организацији, самодисциплини и коректној сарадњи са људима – каже Раковић.

Упркос значајним резултатима у области физике материјала, нанотехнологије и биофизике, временом га је све више интригирала тема која нема коначан научни одговор – свест.

Паралелно с тим, током 90-их и 2000-их година све више га је привлачила и квантна информатика.

За већину људи та област данас је пре свега повезана са квантним рачунарима и новим генерацијама технологија. Међутим, Раковић у њој види и могућност за дубље разумевање човека.

– Поред примене у телекомуникацијама и рачунарству, квантна информатика би могла да допринесе и бољем разумевању психосоматских процеса и интегративне медицине – сматра он.

Ипак, највећу пажњу јавности привукла су његова истраживања свести.

Још средином деведесетих година руководио је пројектом „Мозак и свест” Европског центра за мир и развој Универзитета за мир Уједињених нација у Београду. У време када су такве теме многима деловале маргинално, окупљао је научнике различитих профила са жељом да се питање свести сагледа из више углова.

– Свест је један од највећих научних изазова нашег времена – каже Раковић и додаје да је уверен како ће будућа истраживања донети нова сазнања о повезаности психичких и физичких процеса, као и о утицајима који се не могу лако објаснити постојећим научним моделима.

Док је већина научника остајала у оквирима својих дисциплина, Раковић је покушавао да разуме како су повезани физика, биологија, медицина и психологија.

Од 2009. године руководио је Међународном школом квантне медицине, а исте године основао је и сопствени Фонд за промоцију холистичких истраживања и екологије свести. У средишту његових интересовања налази се човек – не само као биолошко биће већ као сложен систем у којем су повезани тело, ум, емоције и духовност.

Наука и духовност

Док је за једне био професор техничке физике, за друге је постао човек који је покушавао да изгради мост између науке и духовности.

– Наука и духовност нису супротстављене. Напротив. Последњих деценија истраживања свести све више улазе у простор озбиљне научне расправе – сматра он.

Иако су неке његове идеје изазивале полемике, професор Раковић никада није крио уверење да наука не сме да избегава тешка питања.

– Олако одбацивање било које теме није добро за науку. Задатак научника је да истражују и проверавају, а не да унапред доносе закључке – каже он.

Говорећи о будућности човечанства, професор Раковић често истиче да ће технолошки развој бити недовољан уколико не буде праћен развојем свести и духовне одговорности. Верује да је савремена цивилизација дошла до тренутка у којем је неопходно поново открити вредности које су потиснуте ужурбаним начином живота.

– Потребан нам је повратак духовности – каже.

Највећи допринос

Својим највећим доприносом српској и светској науци проф. др Дејан Раковић сматра рад у неколико различитих научних области:

– У раној фази мој рад био је везан за вибрациону спектроскопију проводних полимера, затим за квантно-информациону психосоматику и свест, потом за истраживање фулерена и графена, а касније и за наномедицину.

Ипак, посебно издваја оно што назива холистичком спознајом квантно-холографских основа свести и психосоматике.

– Чини се да смо сви рођењем трансгенерацијски квантно-сплетени са нижим нивоима колективне свести, од којих се потом сви треба развезати кроз молитвено покајање и праштање.

Професор радо говори о молитви.

– Највећу слободу имамо кроз молитву – каже, истичући да духовност није питање сујеверја већ начин на који функционишемо.

Молитву види као „чистач индивидуалне и колективне свести”, а сам је практикује сваког јутра и вечери.

– „Исусова молитва” и „Оче наш” једноставне су, али веома моћне молитве.

За крај, неколико речи о најважнијој споредној ствари на свету – фудбалу.

– Редовно сам ишао на Звездине утакмице до рата 90-их година, када сам престао да одлазим на стадион. Ипак, наставио сам да пратим Звезду преко телевизије, а последњих година све више гледам утакмице такозване Лиге петице, које су много динамичније од наших.

Оно што је после разговора оставило најјачи утисак није квантна информатика већ чињеница да се иза свих титула крије човек који је успео да задржи радозналост дечака и смиреност мудраца.

Отац физичар, син историчар

У времену када се успех често представља као резултат талента или среће, проф. др Дејан Раковић без оклевања говори о раду као основи успеха.

Посматрајући генерације студената током више деценија, уочио је значајне промене.

– Млади научници данас имају боље материјалне услове за истраживање и бољу умреженост са светом, али имају и хендикеп кроз слабију теоријску основу због скраћених наставних планова након болоњске реформе.

То није критика младих, већ запажање професора који је читав живот провео у настави.

Иако је као професор био захтеван, живот га је научио да прихвати да не могу сви корачати истим путем. Син Александар најпре је уписао Електротехнички факултет. Изгледало је логично. Међутим, веома брзо постало је јасно да га привлачи нешто друго – историја.

Када је прешао на студије историје, отац је пажљиво посматрао како ће се све развијати. После првог испита, на којем је добио седмицу, уследило је осам десетки заредом. Дилеме више није било. Свако има свој пут.

Александар је такође изградио веома препознатљиву академску каријеру. Док је отац физичар и некадашњи професор ЕТФ-а, син је историчар, научни саветник и аутор више књига. Занимљиво је да су обојица доктори наука.

Четири генерације уз Звезду

Љубав према „црвено-белима” у породици Раковић преноси се већ деценијама. Од деде Илије, преко Дејана и његовог сина Александра, до најмлађег Илије, чак четири генерације деле исту навијачку страст.

– Мој син Саша наставио је да иде на Звездине утакмице са својим дедом Илијом све до његове смрти 2008. године. Од када се 2017. године родио наш млађи унук Илија, њих двојица већ неколико година редовно иду на стадион. Мали Ика тренира фудбал и пливање. Нашу старију унуку Тамару гледање утакмица не интересује, али после захтевног ИТ посла иде у теретану, а слободно време користи за дружења и путовања – прича Раковић.

За осам деценија верности клубу породица је добила и посебну плакету, признање којим се мало ко може похвалити.

– Такву породичну плакету имамо само ми – каже са поносом.