Плес за Гиниса који је расплакао Грчку
На Аристотеловом тргу у Солуну Под отвореним небом, уз звуке традиционалне музике, 832 људи заплесало је у истом тренутку и тиме поставило нови Гинисов светски рекорд за највећи истовремени зеибекико плес.
Сцена која је истовремено деловала и свечано и емотивно и готово нестварно, одиграла се 14. јуна на једном од најпознатијих градских простора у Грчкој.
Организација је настала у сарадњи са удружењем Alzheimer Hellas, са јасним циљем подизања свести о Алцхајмеровој болести и важности подршке оболелима и њиховим породицама.
Зеибекико, традиционални грчки плес који се најчешће изводи као интимни израз емоције, туге, поноса и унутрашње снаге, тог дана је добио потпуно нову димензију. Иако индивидуалан плес, у оваквом масовном извођењу добио је потпуно другачији карактер. Уместо усамљеног израза емоције, постао је колективни пулс једног града када су се стотине људи кретале у савршеној синхронизацији, претварајући лични ритам у колективни чин сећања и солидарности, преноси Greek gateaway.
Сваки корак на каменом тргу деловао је као део већег наратива, приче о људима који се окупљају не само да би оборили рекорд, већ да би послали поруку о болести која дотиче милионе породица широм света.
Музика је одзвањала између зграда, док су посматрачи пратили призор који је спајао традицију и савремену друштвену свест.
Зграде које окружују Аристотелов трг у Солуну су мешавина неокласицизма, византијских мотива и европске грандиозне архитектуре. Аркаде у приземљу, низови лукова испод којих се налазе кафићи, ресторани и продавнице, дају им тргу ритам и елеганцију, а управо та хармонија простора и покрета, архитектуре и људи, претворила је цео призор у јединствен тренутак у којем се чинило као да град дише у истом ритму као и плес који се одвијао на његовом тргу.
Организатори су истакли да је број од 832 учесника пажљиво верификован како би рекорд био званично признат, али су нагласили да им бројке нису биле најважније. Фокус је, како кажу, био на емоцији, заједништву и симболици тренутка.
У публици су се могли видети и локални становници и туристи који су се случајно затекли у граду, али и породице које су изгубиле своје ближње због Алцхајмерове болести. За многе од њих, овај плес био је више од културног догађаја, својеврсни омаж сећању.
