Необјашњиво: Шта су астронаути Апола 12 видели на путу ка Месецу
Само четири месеца након што је човечанство направило један од највећих корака у својој историји и први пут крочило на Месец, друга мисија са људском посадом кренула је ка Земљином природном сателиту. Свет је још увек био опчињен подвигом мисије Аполо 11, а пажња јавности била је усмерена на техничке изазове и научна открића која су чекала нову посаду.
Оно што се догодило током лета мисије Аполо 12, међутим, остало је скривено од очију јавности више од пола века.
Астронаути Пит Конрад, Ричард Гордон и Алан Бин успешно су стигли до Месеца, извршили планиране задатке и безбедно се вратили на Земљу. Наизглед, била је то још једна успешна мисија у оквиру америчког свемирског програма. Али, у тишини свемирског брода, далеко од Земље и окружени потпуним мраком космоса, тројица астронаута доживела су нешто што их је збунило и навело да дуго расправљају о томе шта заправо виде, преноси Daily Digest.
Деценијама нико није знао за тај догађај.
Тек 22. маја 2026. године јавност је добила прилику да чује детаље овог необичног искуства, када је влада Сједињених Америчких Држава објавила другу серију декласификованих докумената о „неидентификованим аномалним феноменима” у оквиру програма PURSUE (Председнички систем за откривање и извештавање о сусретима са неидентификованим аномалним феноменима).
Програм је покренут током администрације Доналда Трампа са циљем повећања транспарентности у вези са необјашњеним појавама и неидентификованим ваздушним инцидентима.
Видели светло и затворених очију
Међу објављеним документима налазио се и раније непознат аудио снимак посаде Апола 12. На њему се могу чути Конрад, Гордон и Бин како током мисије разговарају о необичним светлосним појавама које су посматрали док су покушавали да заспе.
У најдубљем мраку свемира, астронаути су пријавили да виде светлеће трагове и бљескове светлости. Оно што их је посебно заинтригирало било је то што светлосни ефекти нису нестајали када би затворили очи. Напротив, наставили су да их виде чак и кроз затворене капке.
Према декласификованим информацијама, тројица астронаута веома пажљиво су покушавала да опишу оно што доживљавају. На снимку се може чути како анализирају појаву готово научничком прецизношћу, покушавајући да утврде да ли се ради о случајним бљесковима или о феномену који прати одређени образац.
Разговарали су о томе да ли се светлост појављује у једном или оба ока, да ли има одређени смер кретања, колико често се јавља и да ли се њен интензитет мења током времена. Посебну пажњу привукла је чињеница да су неки од светлосних трагова изгледали као хоризонталне линије са јасно дефинисаним положајем.
Управо тај детаљ разликовао је искуство посаде Апола 12 од бројних других извештаја астронаута.
Хоризонталне светлеће линије
НАСА је још од почетка шездесетих година бележила сличне појаве међу астронаутима. Многи су пријављивали краткотрајне бљескове светлости током боравка у свемиру, чак и када су им очи биле затворене. Након година истраживања научници су закључили да је највероватније реч о ефекту који настаје када космички зраци и друге високоенергетске честице пролазе кроз мрежњачу ока или делове мозга задужене за обраду визуелних информација, стварајући утисак светлости без стварног спољног извора.
Случај посаде Апола 12, међутим, није се потпуно уклапао у тај образац.
Према документима објављеним током овогодишње декласификације, астронаути су описивали изузетно постојане и јасне светлосне облике. Хоризонталне линије које су пријавили имале су стабилан положај и биле су видљиве и са отвореним и са затвореним очима. Управо због тога њихов извештај годинама је изазивао додатна питања међу истраживачима.
Занимљиво је да су током исте декласификације поменута и друга необична светла примећена на лунарном хоризонту, која су астронаути, такође, регистровали током својих мисија.
Иако за већину ових појава постоје научна објашњења повезана са свемирским зрачењем, рефлексијама светлости и оптичким ефектима, поједини детаљи и данас остају предмет расправа.
Капсулу Апола 12 двапут ударио гром
Епопеја мисије Аполо 12 почела је 14. новембра 1969. године када је летелица полетела са лансирне рампе 39А у НАСА-ином свемирском центру Кенеди на Флориди.
Лансирање је било драматично, јер је ракету Saturn V непосредно након полетања чак два пута ударио гром, али је посада успела да настави мисију без последица.
У капсули названој Yankee Clipper (Амерички једрењак) налазили су се командант Чарлс „Пит” Конрад Јуниор, пилот командног модула Ричард Гордон и пилот лунарног модула Алан Бин, који су кренули ка Месецу како би поновили успех историјског слетања Апола 11.
Након више од 109 сати лета, 19. новембра, лунарни модул започео је спуштање према површини Месеца, а Конрад је последњих 150 метара управљао готово ручно, омогућивши изузетно прецизно слетање у Океан олуја, око 1.500 километара западно од места где је слетео Аполо 11.
Повратак на Земљу протекао је без икаквих проблема, а мисија је успешно завршена 24. новембра, када је летелица после десетодневног путовања слетела у Тихи океан.
Бројне реакције
Случај Апола 12 није једини који је објављен. Пентагон је 22. маја пустио у јавност још 64 досијеа о неидентификованим аномалним феноменима, као део друге велике рунде декласификације докумената.
Очекивано, објављени аудио снимци изазвали су бројне реакције. Док једни сматрају да представљају потенцијални траг који би могао указивати на постојање непознатих феномена или чак ванземаљског живота, други верују да се ради о потпуно природним појавама које су тек сада постале доступне јавности.
Постоје и они који тврде да овакве објаве служе за скретање пажње са унутрашњих политичких питања САД.
Ипак, без обзира на различита тумачења, једна чињеница остаје непромењена: сведочење тројице астронаута који су путовали ка Месецу било је скривено од јавности више од 57 година. Тек сада свет може да чује разговор људи који су се нашли у најудаљенијем окружењу које је човек тада могао да достигне и који су, у потпуној тами између Земље и Месеца, видели нешто што ни сами нису могли одмах да објасне.
