Презир, пукотина која води до раздора

Крај љубави није увек драматичан. Понекад нема вике, лупања вратима ни великих сцена. Све се сведе на један поглед. На превртање очима. На подсмешљив осмех. На реченицу изговорену тоном који јасно поручује: „Ти више ниси неко коме се дивим.”

Управо у тим ситним, једва приметним реакцијама др Џон Готман, професор емеритус психологије на Универзитету у Вашингтону, препознао је најпоузданији знак да се однос између двоје људи ближи крају. Он више од четири деценије проучава партнерске односе. Посматра парове док разговарају о свакодневним стварима, расправљају се, решавају конфликте или покушавају да се помире. Анализирао је изразе лица, тон гласа, паузе у разговору и начин на који се партнери гледају. На основу тих истраживања тврди да с великом прецизношћу може да предвиди који парови неће остати заједно.

Опасно и критиковање и дефанзивност

У књизи „Седам принципа да брак успе” навео је шта људе раздваја и како да се томе одупру.

Закључак до којег је дошао многе је изненадио.

Није, каже, пресудна ни љубомора, ни новац, ни различити карактери. Најопаснији је презир, који назива једним од „четири јахача апокалипсе” у партнерским односима, уз критиковање, дефанзивност и повлачење из комуникације. Али за разлику од обичне свађе, презир не напада поступак већ саму личност.

Свађа поручује: „Погрешио си.”

Презир говори: „Грешка је у теби.”

И управо ту почиње урушавање блискости. Уместо блискости јавља се надмоћ. Уместо разумевања – омаловажавање. Комуникација постаје саркастична, хладна и злонамерна. Понекад су довољни само уздах, кисели осмех или колутање очима да друга страна осети понижење.

Психолози упозоравају да управо тај осећај безвредности најдубље разара односе.

Већина људи може да поднесе повремени конфликт, љутњу или неслагање, али мало ко може дуго да живи поред особе која га гледа „с висине”.

Зато многи односи не пуцају због једне велике свађе већ због ситних, свакодневних убода: пасивно-агресивних коментара, „шала” на туђ рачун, подсмеха и сталног исправљања партнера. Временом таква комуникација постаје образац. Нежност нестаје, а сваки разговор све више личи на борбу за превласт.

Стручњаци објашњавају да се презир најчешће развија постепено. У почетку партнери потискују незадовољство, избегавају разговоре или верују да ће проблем проћи сам од себе. Неисказана љутња временом прераста у огорченост, која лако прелази у презир.

Тада се више не напада само нечије понашање већ читав идентитет друге особе.

„Ти никад не слушаш.”

„С тобом се не може разговарати.”

Такве реченице не решавају конфликт.

Још опасније је што презир често постаје толико уобичајен да га партнери после извесног времена више и не примећују. Сарказам постаје нормалан начин комуникације, а дистанца све већа. Неки парови, кажу терапеути, престану чак и да се свађају. Живе заједно, деле простор и обавезе, али емоционално више нису блиски. Постају цимери уместо партнера.

Стручњаци наглашавају да конфликт сам по себи није проблем. Свађа је природан део сваког односа. Важно је како се људи свађају и да ли и током конфликта успевају да сачувају међусобно поштовање.

Противмера: поштовање и уважавање партнера

Начин да се презир заустави је да се препозна на време.

Психолози као „противотров” презиру наводе неговање културе поштовања и уважавања партнера. То не значи идеализовање друге особе нити игнорисање проблема, већ свесно подсећање на оно што је у односу добро.

Захвалност за ситнице. Искрен комплимент. Пажња. Нежност. Интересовање за то како је неко провео дан. Све су то мали гестови који одржавају осећај блискости и спречавају да фрустрација прерасте у горчину.

Стручњаци саветују и да се у расправама критикује понашање, а не личност партнера. Огромна је разлика између реченице: „Повредило ме је то што си урадио” и: „Ти си себичан.”

Већина проблема у дугим везама, како показују истраживања, никада се у потпуности не реши. Партнери углавном уче како да с разликама живе. Зато стабилне везе не почивају на савршеном слагању, већ на способности да се неслагање не претвори у понижавање. Свађа може да се „прегрми”, али оно што ретко који однос преживи је губитак поштовања.