Од Требиња до извора Буне

Упознати Херцеговину није ни мало лако. Ова земља извајана од камена водом и ветром, чува у себи легенде, историју и приче.

Камени крш овог краја испресецан је крашким пољима и планинама, с понорима и пећинама, врелима и вртачама.

У Херцеговини живе дуговечни, стрпљиви горштаци чији су карактери обликовани сталном борбом за преживљавањем у неприступачном кршу. Овде је дан као година, јер се сваки корак осваја, а свака лепота открива тек ономе ко уме да гледа иза камена.

Гатачко поље, па Билећа

Пут до Требиња ме је довео кроз клисуру Сутјеске одакле нам се указало Гатачко поље окружено високим планинама. Наставили смо кроз Билећу, крај језера, па избили на вис с кога се у долини указује призор града на Требишњици. Већ ту се осећа дах Јадранског мора, сакривеног иза брда кроз која воде путеви до оближњег Дубровника и Херцег Новог.

После осмосатне вожње из Београда, одмор смо нашли у самом центру у старом, обновљеном хотелу „Леотар”. О Требињу и његовој историји много је пута писано, па смо се одлучили да испричамо причу о путу кроз Попово поље до извора реке Буне, код Мостара.

Поповом пољу живот даје река, која се губи негде у понорима планина пред Дубровником. То је укљештена равница међу оштрим странама голети планина. Плодна земља, лети пржена сунцем а зими плављена водама реке и бујицама са стрмих литица, погодно је тло за узгој чувеног херцеговачког дувана. Сушио се на сунцу и ветру, оштрог је укуса, а одавде је стизао чак до Америке.

Љубињско поље

Овај крај је прославило и вино. Виногради с поља протежу се до самог Мостара. Вранац, Блатина и Жилавка чувене су сорте ових виногорја. Смоква и дивљи нар, мирис жалфије ношен ветровима с литица и зујање пчела које сабирају нектар лековитог биља с крша, употпуњује хармонију непрекидне борбе човека с природом.

Усеченим путем планине Илије и Бјеласице крећемо ка Љубињу, престоници чувеног херцеговачког белог лука. Попово и Љубињско поље су одувек били темељ херцеговачке привреде. У том кршу човек је научио да из мало извуче много – да из камена створи плод и преживи.

Даље на путу до врела Буне пролазимо кроз Столац. У Видовом пољу, три километара од града, пут пресеца некрополу Радимљa. Ту, крај пута, у тишини самују стећци. Поређани по ливади, њих 133 говоре о временима када су људи своје трајање, живот и смрт урезивали у камен. На њима су уклесани крстови, ловци, кола...

Хук слапова

Стижемо и у Благај. Пут води кроз поља, поред лепо орезаних винограда и процветалих плантажа брескви. Стижемо и до извора реке Буне. На литицама уочавамо куле на зидинама добро очуваног средњовековног града. Изнад извора реке уздиже се стрма, готово вертикална стена, а испод ње извире Буна – хладна, бистра и снажна. Утврђени град је везан за доба Немањића. Хук слапова реке, која извире из утробе пећине јаким врелом, тиркизно зелена вода и мирис пастрмке на жару из околних ресторана опија чула. Цене су пристојне. Не служе алкохол. Недалеко од ресторана је и дервишка текија под стеном.

Даље на пут и у даљини се указује коначно и Мостар, град мостова и сусрета. Након пута кроз крш, његове улице делују као награда. Овај пут није дуг по километражи, али сваки пређени километар оставља снажан утисак. Од Требиња до Мостара човек не путује само простором већ кроз време и камен, надограђујући себе.

Храст и столетници

Зимзелени храст, дуб Светога Саве, без водича, брачног пара Обреније и Душана Драпића, тешко би пронашли у каменитом пејзажу села Банчићи, куда сам прошао с мојим сапутником Павлом Јовановићем. Вожња три километара пољским каменим путем, кроз озеленеле ливаде расцветаних каћуна, довела нас је до старог дрвета. На ливади затекосмо крепког горштака из породице Јањић. Радни век је провео као шеф кухиње у Дубровнику. Сад у пензији брине о свом стаду од 25 оваца и са супругом припрема стоти рођендан оцу Неђи.

И отац мог водича с ових планина доживео је 113 година.

„Ово дрво одолева суши и камену, баш као и људи из околине. За наше село кажу да је село стогодишњака. Мој ћаћа и чује и види, а гледа редовно вести и телевизор. Село је сад скоро пусто. Сви су одселили у Љубиње и Требиње. Многи долазе да виде овај храст. Долазили су чак из Белгије. Кажу да се Свети Сава одмарао под њим кад је обилазио земљу коју му је отац дао. Задовољан одмором под њим благословио га је да увек буде зелен. Кажу да су пробали да га пресаде и да не успева. А не ваља се ништа узимати са њега. Он се не мења само ми старимо”, каже наш водич.