Поглед у скривени свет псеће психе: Руски научници развили метод за процену анксиозности код паса
Истраживачи са Донског државног техничког универзитета (ДСТУ) конструисали су систем који омогућава прецизно разликовање хроничне анксиозности од тренутног страха или изненадне агресије. Ово откриће могло би из корена да промени начин одгоја кућних љубимаца, али и селекцију паса водича и службених животиња
Пси већ хиљадама година важе за најверније човекове пратиоце, али њихов емоционални живот и даље представља енигму, како за власнике тако и за стручњаке. Један од највећих изазова у ветеринарској медицини и психологији животиња јесте правовремено препознавање менталних поремећаја. Често се дешава да се хронична патња животиње погрешно протумачи као обичан страх од невремена или, што је још опасније, као урођена агресија.
Како је саопштила прес-служба Донског државног техничког универзитета (ДСТУ), а преносе светски медији, руски научници са Катедре за биологију и општу патологију успели су да развију јединствен метод за процену анксиозности код паса. Ова метода обећава да ће власницима и тренерима пружити егзактне алате помоћу којих ће моћи да препознају тиху патњу својих љубимаца пре него што она прерасте у озбиљне бихевиоралне проблеме.
Шта се крије иза „несрећног детињства”
Према резултатима ове опсежне студије кључ за разумевање анксиозности лежи у најранијем периоду живота животиње. Научници су установили да штенад која током одрастања не доживљавају довољно позитивних емоција и стимуланса из спољашњег света – било због изолације, занемаривања или претерано заштитничког става власника – развијају специфичне патолошке обрасце понашања. Таква штенад израстају у анксиозне псе који показују нездраву, готово фаталну везаност за свог власника и искључиво за познато, изоловано окружење. За ове псе, сваки „нови” догађај, непознати звук, промена руте за шетњу или сусрет са новим људима и животињама не представљају тренутни стрес, већ окидач за дубоку анксиозност. Временом, тај осећај еволуира у паничан страх или изазива потпуно непримерене, наизглед ничим изазване одбрамбене реакције које људи погрешно карактеришу као чисту агресију.
Формула безбедне удаљености
Руководилац овог пионирског пројекта, ванредни професор др Ана Фомина, објаснила је како нови метод функционише у пракси и на које конкретне физичке показатеље власници морају да обрате пажњу. Истраживање је открило јасну корелацију између степена анксиозности и просторне дистанце коју пас одржава у односу на човека у тренуцима изложености новим дражима.
„Током експеримената установили смо јасан шаблон. Емоционално стабилни, мирни пси – без обзира на расу којој припадају – у непознатим ситуацијама или при појави нових објеката радије су бирали да седе или леже на удаљености од 50 до 60 центиметара од својих власника”, истиче др Фомина.
Ова раздаљина представља зону оптималног поверења: пас тражи близину заштитника, али задржава аутономију и способност да посматра околину. Насупрот њима, анксиозни пси показују два екстрема – или се у потпуности физички „лепе” за ноге власника покушавајући да се сакрију (патолошка симбиоза), или показују потпуну дезоријентацију и панично бекство у супротном смеру, одбијајући сваки контакт очима.
Од кућних љубимаца до паса водича
Значај овог открића превазилази оквире савета за забринуте власнике паса који кубуре са лајањем због раздвајања или уништавањем намештаја. Аутори студије наглашавају да ће се резултати примарно користити за ригорозну селекцију и обуку специјалних категорија радних паса. Процена нивоа анксиозности помоћу методе научника са ДСТУ-а биће од кључног значаја за идентификацију раних знакова нестабилности код паса који се обучавају да буду водичи за слепе и слабовиде особе, терапеутски пси или службене животиње у оквиру спасилачких јединица. Код ових паса, и најмањи проценат прикривене анксиозности под притиском може имати фаталне последице по људе о којима брину. Руски бихевиористи се надају да ће овај рад подићи свест јавности о томе да пси, баш као и људи, пате од менталних поремећаја који се не могу решити пуком дресуром и кажњавањем, већ разумевањем њихових емоционалних потреба још од првих недеља живота. Метод који је развио тим др Ане Фомине нуди управо то – научни компас за превођење немог језика паса на језик који људи коначно могу разумети.
