Оку­па­тор­ски кач­ка­ваљ из хо­те­ла „Кра­ље­ва во­да”.

Ни ка­мен на ка­ме­ну код нас ни­је мо­гао оста­ти у да­ни­ма аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је то­ком Ве­ли­ког ра­та. Ка­ко све­до­че за­пи­си, обе­сни оку­па­тор је све иоле вред­но оти­мао, при­сва­јао, ко­ри­стио, ме­њао му на­ме­ну. Срп­ске на­зи­ве у гер­ман­ске пре­тва­рао, ћи­ри­ли­цу про­га­њао и ла­ти­ни­цу на­ме­тао. Оси­ро­ма­ше­ни на­род гр­цао је под уве­де­ним на­ме­ти­ма и аустро­у­гар­ском чи­змом.

Осо­би­то су се оку­па­тор­ски пред­став­ни­ци за­ни­ма­ли за но­ва и ква­ли­тет­но са­гра­ђе­на зда­ња ка­ко би их ис­ко­ри­сти­ли углав­ном за вој­не по­тре­бе. Ма­ло је та­квих гра­ђе­ви­на би­ло у то до­ба у уну­тра­шњо­сти Ср­би­је, али слу­чај хо­те­ла „Кра­ље­ва во­да” на Зла­ти­бо­ру све­до­чи о не­ци­ви­ли­зо­ва­ном по­на­ша­њу сил­ни­ка ко­ји су лук­суз пре­тво­ри­ли у мле­ка­ру, а сто­лет­не че­ти­на­ре се­кли за огрев.

Сти­цај окол­но­сти хтео је да се баш уочи из­би­ја­ња Пр­вог свет­ског ра­та, у ле­то 1914. го­ди­не, за­вр­ши град­ња тог пр­вог зла­ти­бор­ског хо­те­ла. По­ди­гао га је та­да­шњи адво­кат и пред­у­зет­ник Стра­хи­ња По­по­вић (1862–1942), ро­ђен у све­ште­нич­кој по­ро­ди­ци из Сред­ње До­бри­ње. Прав­ни фа­кул­тет и адво­ка­ту­ру за­вр­шио је у Бе­о­гра­ду, адво­кат­ску кан­це­ла­ри­ју отво­рио у Ужи­цу. Опре­де­лио се за пред­ме­те из тр­го­вач­ког пра­ва па та­да за­сту­пао ве­ли­ке срп­ске фир­ме, по­пут па­ра­ћин­ске фа­бри­ке што­фо­ва, пред­у­зе­ћа „Бра­ћа Го­ђе­вац” и дру­гих.

О до­бро­сто­је­ћем Стра­хи­њи По­по­ви­ћу, у то вре­ме лук­су­зном хо­те­лу „Кра­ље­ва во­да” и зби­ва­њи­ма то­ком оку­па­ци­је пи­ше „Би­о­граф­ски лек­си­кон Зла­ти­бо­ра”. За­ви­чај­но де­ло нај­плод­ни­јег зла­ти­бор­ског пи­сца-хро­ни­ча­ра Ми­ли­са­ва Р. Ђе­ни­ћа, у ко­ме је са­брао жи­во­то­пи­се 484 лич­но­сти са овог под­руч­ја.

Ево Ђе­ни­ће­ве за­бе­ле­шке ка­ко се адво­кат По­по­вић тих пред­рат­них го­ди­на опре­де­лио за ову ве­ли­ку ту­ри­стич­ку ин­ве­сти­ци­ју: „Ка­да је окру­жна власт рас­пи­са­ла ли­ци­та­ци­ју за из­град­њу хо­те­ла на Кра­ље­вој во­ди, ја­вио се и Стра­хи­ња под­стак­нут емо­тив­ним раз­ло­зи­ма. По­ну­дио је до­ста по­вољ­ни­ју це­ну од оста­лих уче­сни­ка, али под усло­вом да се хо­тел гра­ди из­над че­сме кра­ља Алек­сан­дра.

Овај услов мо­же се об­ја­сни­ти ње­го­вом же­љом да та за­ду­жби­на мла­дог вла­да­ра, чи­ји су пре­ци из По­по­ви­ће­вог за­ви­ча­ја (ро­до­на­чел­ник ди­на­сти­је Ми­лош Обре­но­вић ро­дом је из су­сед­не Гор­ње До­бри­ње), до­би­је што ви­ше на зна­ча­ју. Све кон­ку­рен­те је по­бе­дио и ра­до­ве на згра­ди за­вр­шио у ју­ну 1914”, пи­ше аутор „Би­о­граф­ског лек­си­ко­на Зла­ти­бо­ра” и на­ста­вља:

„По­диг­нут је са­вре­мен хо­тел сим­бо­лич­ног на­зи­ва ’Кра­ље­ва во­да’, де­пан­данс ’Чи­го­та’, пе­ка­ра и две ви­ле у бо­ро­вој шу­ми. Пр­ви зи­да­ни уго­сти­тељ­ски обје­кат на Зла­ти­бо­ру имао је ве­ли­ку са­лу за ру­ча­ва­ње и укуп­но 40 ле­жа­је­ва. Ме­ђу­тим, због тре­нут­не по­ли­тич­ке си­ту­а­ци­је у зе­мљи ни­су по­чи­ња­ли са ра­дом, јер са­мо на­кон се­дам да­на је у Са­ра­је­ву из­вр­шен атен­тат, а већ 28. ју­ла по­чи­ње Ве­ли­ки рат.”

Стра­хи­ња По­по­вић, ка­ко бе­ле­жи Ми­ли­сав Р. Ђе­нић, иза­бран је 1914. за пред­сед­ни­ка ужич­ке оп­шти­не. А ка­да је оку­па­тор кра­јем на­ред­не го­ди­не за­по­сео Ср­би­ју, овај адво­кат до­би­ја по­ну­ду од Аустро­у­га­ра да и да­ље оба­вља ту пред­сед­нич­ку ду­жност. Прак­тич­но био је при­мо­ран да при­хва­ти, иако је та функ­ци­ја сма­тра­на за са­рад­њу са оку­па­то­ром због ко­је су мно­ги по­сле ра­та гле­да­ни с пре­зи­ром, а не­ки и гла­вом пла­ти­ли.

О суд­би­ни хо­те­ла „Кра­ље­ва во­да” у рат­ним го­ди­на­ма на­во­ди се сле­де­ће: „То­ком тро­го­ди­шње аустро­у­гар­ске оку­па­ци­је овај уго­сти­тељ­ски обје­кат до­би­ја дру­гу на­ме­ну. Аустри­јан­ци су по­сто­је­ћи хо­тел­ски ин­вен­тар из­ба­ци­ли на­по­ље и обје­кат адап­ти­ра­ли за при­јем мле­ка и про­из­вод­њу кач­ка­ва­ља, на­ме­ње­ног по­тре­ба­ма вој­ске на фрон­ту. Чак су на згра­ди ис­пи­са­ли и но­ву фир­му ’Cil­chwir­tshart’ ве­ру­ју­ћи да ће на Зла­ти­бо­ру ве­чи­то оста­ти. Ни­ко ни­је оче­ки­вао да ће при­пад­ни­ци јед­ног ци­ви­ли­зо­ва­ног на­ро­да по­ка­за­ти не­кул­ту­ру и ба­ха­тост пре­ма при­род­ним ле­по­та­ма. По­че­ли су да се­ку бо­ро­ве око хо­те­ла и ко­ри­сте као огрев­но др­во, али ка­да је Стра­хи­ња упу­тио про­тест крај­ско­ман­дан­ту у Ужи­цу, се­ча је од­мах об­у­ста­вље­на”, под­се­ћа „Би­о­граф­ски лек­си­кон Зла­ти­бо­ра”.

А кад је рат про­шао, хо­те­лу „Кра­ље­ва во­да” вра­ће­на је пр­во­бит­на на­ме­на, па је у ме­ђу­рат­но до­ба по­стао сте­ци­ште от­ме­них го­сти­ју. Ту је та­да че­сто бо­ра­вио и Стра­хи­ња По­по­вић, за­љу­бље­ник у Зла­ти­бор, ве­се­љак и ка­ва­љер. А ка­да др­жа­ва по­но­во до­ла­зи под оку­па­ци­ју 1941. го­ди­не, овај углед­ни адво­кат од­ла­зи у род­ну Сред­њу До­бри­њу где уми­ре на­кон го­ди­ну да­на. Јед­на ули­ца на Зла­ти­бо­ру, у ово до­ба на­зва­на ње­го­вим име­ном, чу­ва успо­ме­ну на гра­ди­те­ља пр­вог ов­да­шњег хо­те­ла.