Прилог за историју две слике

У току припреме овог текста о сликару Божи Илићу у медијима је објављена ексклузивна вест о првом јавном излагању рестауриране монументалне композиције слике Бој на Чегру у Историјском музеју Србије, који је уједно и власник слике, после седамдесет година од настанка (1954). Тако је, стицајем околности, већ заборављени сликар Божа Илић поново враћен на јавну сцену, са свим контрoверзама око односа институција културе према фонду својих артефаката. „Политика” je на сајту 21. априла објавила текст о овом догађају: „Слика Бој на Чегру Боже Илића, коју је рестаурирао Центар за конзервацију и рестаурацију, представљена је јуче у Историјском музеју Србије, први пут после седам деценија, а реч је о монументалном платну димензија готово четири метра ширине и скоро три метра висине. Конзерватор-рестауратор Драгана Протић изјавила је за Танјуг да је највећи изазов била димензија слике, због тога што са собом носи проблеме питања транспорта, организације радова и самог техничког извођења. Говорећи о стању у којем је слика била пре рестаурације, она је истакла да је начин складиштења изазвао озбиљна оштећења. Слика је насликана 1954. године и недуго после првог излагања била је скинута са првобитног носиоца и складиштена је деценијама у том стању...”

Иначе, конзерваторски тим је четири месеца радио на конзервацији (и рестаурацији) слике Међутим, слика са истим називом Бој на Чегру, димензија 6,5 х 3,5 м као највећа јавно изложена слика у земљи, насликана 1953, налази се и у Нишу, у великој сали-судници Основног суда, од истог аутора Боже Илића. У једном напису у штампи 2018. о слици је говорио Миoдраг Даја Анђелковић (1945–2021), академски сликар, књижевник, ликовни есејиста и познати графичар из Ниша, иначе врсни познавалац опуса Боже Илића, и посвећени сарадник Народног музеја Ниш, на респективној по свом сликарском фонду збирци Историја уметности, у којој се налазе и слике Б. Илића. Велику салу (судницу) Основног суда у Нишу више од пола века (66 година) краси изузетно дело Боже Илића Бој на Чегру. Слика је настала 1953, на иницијативу др Димитрија Кулића (1923–2004), у то време председника Среског суда у Нишу, који је уједно био до краја живота сликара његов посвећени пријатељ и високи покровитељ, касније и као професор Уставног права на Правном факултету у Нишу. Божа Илић је радио на слици скоро годину дана у простору седишта нишког среза, а по завршетку 1954. била је изложена у сали Среског народног одбора (данас сала Универзитета у Нишу у згради Бановине). У истом новинском чланку М. Анђелковић је истакао … „да је у композитном смислу настала по узору на Пикасову ’Гернику’”. Што се технике тиче, реализована је у јединој могућој техници за тај формат, емулзионом темпером са уљем, а то је врста темпере коју је, између осталих, користио и Рубенс. По ритмичкој разиграности подсећа на Паула Учела и Ежена Делакроа. Из непознатих разлога, како наводи М. Анђелковић, „слика је уклоњена шест година касније (1960) у подрум зграде, одакле ју је од сигурне пропасти спасао управо професор права др Димитрије Кулић, предложивши Среском народном одбору да слику уступи Окружном суду. Слика је одмах окачена на чеони зид сале Вишег суда, где је на лицу места рађена рестаурација...”

Ове две слике простим (лаичким) упоређивањем се знатно разликују у композицији и ликовима, с тим што „нишка” слика делује у уметничком смислу као заокружена целина. Својом сугестивношћу сцене боја, слично као на слици Е. Делакрое (1798–1863) Арапска коњица изводи јуриш (1832), или Паола Учела (1397–1475) Битка код Сан Романа (око 1450), под чијим утицајем је био у сликању историјских композиција великих формата, говори о снажном (завичајном) емотивном уметниковом односу према историјском догађају у Првом српском устанку (1804) и боју на Чегру (оближње узвишење у близини Ниша, у атару села Каменице), 1809. године. Дакле, за сада се може закључити да је Божа Илић насликао две слике, у духу романтизма, готово сличне судбине у комуникацији са јавношћу са родољубивом поуком, само за различите наручиоце, и то, истим поводом, вероватно за обележавање јубилеја 150. годишњице боја на Чегру (1804–1954).

ВЈАЗМА

Вјазма је ремек-дело Боже Илића (уље на платну, 332 х 262 цм) настало 1947. и први пут изложено на Шестој изложби УЛУС-а у Београду, јуна 1948. Приликом обнове фонда нишког музеја, педесетих година 20. века, слику „Вјазма” је Народном музеју у Нишу поклонио Народни музеј у Београду. Ово дело данас се налази у инвентару збирке Историја уметности. „Вјазма” је изложена у Народном музеју Ниш, у неусловном простору, пролазном ходнику испред Археолошке поставке, који није галеријски. Разлог зашто је ово ремек-дело деценијама у том простору и далеко од очију јавности је тај што не постоји одговарајући простор у којем би „Вјазма” била изложена, осим, можда, у будућој сталној поставци Божа Илић, са његовим осталим делима која су у фонду музеја. „Вјазма” је посвећена једном херојском догађају, када су партизани пре козарачке трагедије у Другом светском рату 1942, у једној пећини, на планини Камешници изнад Сиња, пронашли живу девојчицу међу лешевима побијених људи од немачко-усташких снага, и дали јој име Вјазма јер тог дана је ослобођен град Вјазма у СССР! Тај догађај је послужио као инспирација песникињи Мири Алечковић за њену песму „Звездана бајка о Вјазми”, а 1986. снимљен је и документарни филм „Путевима слободе: Вјазма”, у режији Милоша Бате Милатовића! По том догађају је и настала слика „Вјазма”, својеврсна библијска сцена, рађена у периоду соцреализма, али са „снажним романтичарским заносом”!

Биографија иза сцене

Божа Илић, српски Делакроа (Топлица: Житни Поток, засеок Симоновце, 1919 – Лесковац, 1993. гробни белег: београдско Ново гробље), рођени сликар као и два књижевника испод лирског поднебља југа / југоистока Србије, сличне судбине као и писац и песник трагичних напева, Раде Драинац и Бранко Миљковић, не почивају у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, али јесу у родослову врха националне и европске културне историје, сваки на свој начин: први као сликар моћних потеза на палети модерне уметности, а друга два на палети најталентованијих песника српске модерне књижевности. Из Житног Потока је и књижевник Иван Ивановић (1936), који је и аутор две култне књиге о Божи Илићу: књижица – филмски сценарио Божа и дужа документарна (полемичка) проза Сондирање терена у Житном Потоку (Досије  студио, 2015). Данас, од јавних обележја са посветом уметнику Божи Илићу је спомен-биста на каменом постаменту, постављена 1999. на платоу на брду Хисар у Прокупљу (поред бисте Радета Драинца постављене исте године); обе бисте су рад познатог вајара Драгана Дробњака, у реалистичком маниру, али са снажним психолошким набојем којим се наглашава изузетност сликареве личности, и друга истоветна биста (други одливак) постављена је у његовом родном Житном Потоку, која је извесно време била пала: те априла 2022. уз асистенцију Музеја Топлице и кустоса прокупачке галерије „Божа Илић”, Драгана Поповића, поново подигнута и учвршћена на постаменту! Као да се судбина уметника поново догодила као фарса! Из тог места у близини Прокупља ,,скрајнутог на мапи Србије, које је некада имало статус општине, почиње сага о сликару Божи Илићу: ту је провео детињство, и као дечак трајно изгубио слух, док је говор успео временом да поврати! Отуд касније и многи неспоразуми са околином произилазе из бескрајне креативне тишине у који је живео и стварао, али која му је можда и помогла да наслика по квантитету велики број дела. Реч је вероватно о нашем најпродуктивнијем сликару у другој половини 20. века; од великих формата до мањих којима је посветио својих двадесет година кад је био у друштвеном изгнанству, скоро изопштен из уметничког света, галерија, а живео је од социјалне помоћи, и правећи виолине, од којих је једна код Јована Колунџије. Стицајем околности сликарство је учио код македонског зографа Симе Николића Галичанца, коме је помагао у иконописању цркве у родном месту 1934. када је зограф препознао његов изворни таленат. Затим прелази у Београд 1935, где наставља да учи код сликара Бете Вукановић и Љубе Ивановића... Академију ликовних уметности уписује 1941. и завршава је у класи великог сликара и педагога Мила Милуновића. Члан Удружења ликовних уметника Србије (УЛУС) постаје 1947, када му истовремено ... „око 1947. ликовни критичари и теоретичари тога времена самовољно додељују идејно политичке квалитете и проглашавају га водећим представником социјалистичког реализма. С обзиром на то да је још у детињству у потпуности изгубио слух, није имао могућности (а ни интересовања) за учешће у политичким дискусијама или било каквим расправама, па би се могло рећи да он није разумео ни то своје место ни тежину улоге која му је била додељена...” (Славица Стевановић, аутор једине монографије о сликару: Божа Илић, МСУ, 1996). Неке од његових познатих слика су „Сондирање терена на Новом Београду” из 1948. (изложена на 25. бијеналу у Венецији 1950), „Омладина гради пругу”, као и поменуто ремек-дело „Вјазма” (1947). „Сондирање терена на Новом Београду” данас је у сталној поставци Народног музеја Србије у Београду.

У Београду је самостално излагао 1953,1955, 1958. и на многим групним изложбама у земљи и иностранству. Његово стваралаштво подељено је на два периода: први до 1950, у којем је настало неколико монументалних композиција које припадају историјском романтизму, и несумњиво су трајни белег једног времена (социјализма), и други период од 1950. до смрти сликара; то је уједно и време заборава Боже Илића, све до његове „рехабилитације” као великог уметника, ретроспективном меморијалном изложбом у Народном музеју у Београду 1994. године.

Божа Илић је несумњиво класик по свом делу и заслужује сталну галеријску поставку, и то у Нишу, јер ова идеја је присутна од осамдесетих година 20. века. О томе је документовано писао Иван Ивановић у својој књизи Сондирање терена у Житном Потоку! После смрти Б. Илића априла 1993) за њим је  остао велики број слика у институцијама културе. Божа Илић није био академик, (нити га jе ико предлагао за живота за САНУ,) и било би лепо да САНУ постхумно 2028. (када је тридесет пета годишњица од његове смрти) постави у својој Галерији ретроспективну изложбу Боже Илића, и коначно га уврсти у заслужне уметнике српског народа.