Први кајак преврнуо, те се заинатио

Марко Новаковић, европски и светски првак у кајаку, али и успешни олимпијац, од малена је везан за спорт и воду. Бавио се и пливањем као спортом, а заљубљеник је и у аутомобилизам. Човек је који не крије емоције и сузе када мисли да ће да изгуби трку. Борац и оптимиста. Овим речима је водитељка Александра Симић представила спортисту који је отворио овогодишњи Међународни сајам наутике у Београду.

Осећајући се међу бродовима као код куће, он нам после отварања прича како су и његова најранија сећања везана за воду.

На отварању Међународног сајма наутике (Фото М.Никић)

„Да нисам сада овде са Вама, био бих опет на води, на Тиси у родном Бечеју, на којој проводим деведесет одсто времена... Како је почело? Када сам први пут возио кајак управо на тој зеленој реци поред које сам рођен, допало ми се. Баш зато што сам се одмах преврнуо. Тад сам се заинатио и то је пресудило. Јер такав сам по природи – када нешто радим волим да то буде квалитетно и до краја одрађено. Није ми се свидео овакав почетак и зато ето мене 20 и кусур година на истој Тиси, али и на другима рекама широм света на такмичењима у кајаку. И даље се трудим да нешто докажем, односно покажем. Ако ништа друго, сада већ млађима од мене, деци...”

– Овакви сајмови као што је изложба наутике, много значе у популарисању очувања здравих вода и спортова на њима. Пошто немам времена од тренинга и припрема, ово је одличан начин да мало побегнем од свакодневних обавеза и да видим како напредује наша стварност на водама. Дивно је разгледати најсавременија пловила нових технологија на Београдском сајму. Али, и поред нових модела који су стигли и на реке Србије, оних луксузних бродића-станова од пола милиона евра, брзих јахти, скутера и речних авио-даски, на нашим рекама ја и даље највише виђам рибарске чамце, које обожавам и мислим да у њихову безбедност и опремљеност, као и у обуку рибара о правилима на води, треба улагати посебно.

Нашим риболовцима Марко поручује да буду истрајни: „Пецао сам још као мали. Жељан игре и забаве, мислио сам после пола сата да се ту ништа не дешава. Већ сам хтео да одустанем, када ме је дека научио да је стрпљење у свему што хоћеш најважније. Почео сам тај наук да користим у кајаку, али и у животу. Важно је да сам ту где хоћу да успем и да на томе радим, а верујем да ће се резултат увек показати”.

Марко је, тако, у кајаку научио да у свему у животу треба бити и истрајан и да је то важно схватити од малих ногу: „Као свако дете, у свему сам био природно нестрпљив, али ме дека ту поред воде научио да мораш да чекаш да би се нешто што желиш толико, као ја тада да упецам прву рибу, догодило. Такође, да будем упоран да постанем и мало успешнији пецарош. На крају, уверен сам, резултат се у истрајности увек покаже”.

Такмичи се од своје десете године, почео је недуго после превртања свог чамца. Прво такмичење имао је у Бачкој паланци, на тадашњем првенству Југославије. Данас, са 37 година се сећа да је то било тешко, али лепо искуство. Након тога су се низала такмичења и упознавања са данашњим другарима и пријатељима са којима га вода спаја. Неки од њих не такмиче се више данас у кајаку, али су сви остали успешни људи у некој сфери живота.

„Тако да су контакти који су остали између нас опстали, а иза нас већ постоји много тога вредног, што нам је кајак заједнички донео. У спорту је, бар у нашој репрезентацији, исто као када имате породицу и децу, трудите се да сви они сваког дана напредују. Сматрам да све и да не направите у спорту велике резултате које очекујете, то не значи да сутра у животу нећете успети”.

Нову породицу још нема, а деда му је био највећа подршка и уз њега на такмичењима до краја свог живота. Другим спортовима нема времена да се бави, јер кајакаштво захтева више од пуног радног времена, каже, огромно одрицање и посвећеност.

„Заволео сам га и предао се потпуно том спорту”, додаје. Без тога не би био, свестан је, двоструки европски првак и не би постао светски рекордер у једноседу и двоседу на 200 метара. Иза себе има чак три олимпијаде на којима је стигао до шестог места и медаља му је измакла за мање од пола секунде. Тада се пред камерама и расплакао: „Осећам медању, а она нам измиче. Знам колико смо радили и посветили се тотално овом такмичењу, одричући се и више него икада. Али, увек сам нашао мотивацију да кренем даље”, открива нам. Иако се такмичи за репрезентацију Србије и даље живи и тренира у Бечеју. „У Београду се скупљамо за припреме за првенства.У оно мало времена које ми преостаје, хоби ми јеаутомото спорт. Осим брзих аута и мотора, волим и глисере и све што може да буде изазов за младог спортисту који ужива у динамичном савлађивању препрека”, како нам открива.