Ипак је могуће преживети нуклеарни рат

Научници из Кине су објавили откриће које би могло да помогне у спасавању живота од смртоносних нуклеарних падавина. Истраживачи из Института за биомедицину и здравље у Гуангџоуу развили су третман који је показао доказану ефикасност против смртоносног јонизујућег зрачења.

Студије су показале да би у случају нуклеарног сукоба вероватно више људи умрло од радиоактивних падавина него од почетних експлозија. Овај научни пробој би, зато, могао да побољша стопе преживљавања ако би се икада догодио такав „сценарио судњег дана”. Кинески научници верују да су пронашли начин да се преживи нуклеарни рат. Најава је дата крајем фебруара 2025. године након што су истраживачи развили третман који значајно повећава стопе преживљавања код мишева изложених смртоносним нивоима зрачења. Откриће би једног дана могло, такође, да доведе до безбеднијег лечења рака, пише China Science Daily.

Радијација

Нуклеарне детонације су најопаснија радијациона ванредна ситуација. Нуклеарна експлозија ослобађа огромне количине енергије у облику удара, топлоте и зрачења.

Под претпоставком да неко преживи почетну експлозију и ударни талас, акутно јонизујуће зрачење разграђује ДНК заустављајући деобу ћелија.

Омета, такође, активацију имуног система тела.

Под претпоставком да неко преживи почетну експлозију и ударни талас, акутно јонизујуће зрачење разара ДНК тако што зауставља деобу ћелија. Такође, омета и активацију имунолошког система организма.

У нуклеарним катастрофама, радиоактивне падавине могу да буду смртоносније од саме почетне експлозије. То је зато што висока изложеност зрачењу доводи до гастроинтестиналног синдрома (GIS). То је сложено стање у којем долази до разградње ћелија унутрашње слузнице црева.

Стимулатор интерферона

Тренутно не постоји терапија која може да заштитити људе од таквих последица изложености зрачењу. Колико је онда значајно откриће које је објавила Кина?

Научници са Института за биомедицину и здравље у Гуангџоуу прецизно су утврдили како кључни скуп гена, важан за подстицање ћелијске смрти, реагује на изложеност зрачењу.

То су постигли тако што су блокирали протеин познат као СТИНГ (стимулатор гена интерферона) код мишева.

СТИНГ подстиче ћелијску смрт као одговор на оштећење ДНК изазвано акутним зрачењем.

Искључивањем функције СТИНГ-а код мишева, повећали су стопу преживљавања са 11 одсто на 67 одсто после излагања глодара зрачењу.

Студија, објављена у часопису Cell Death and Differentiation, представља велики корак напред у разумевању начина на који кључни скуп гена, одговоран за подстицање ћелијске смрти, реагује на изложеност зрачењу.

Терапије развијене на основу новог открића о СТИНГ протеинима показале су велики потенцијал у заштити од оштећења изазваних зрачењем, унапређењу радиотерапије рака и побољшању лечења рака, изјавили су истраживачи за China Science Daily.

Нуклеарне катастрофе

Поред примене у борби против рака, ово револуционарно откриће има и шире примене, на пример у ублажавању потенцијално смртоносних последица радиоактивних падавина након нуклеарне несреће, попут оне у Фукушими у Јапану.

У том случају, количина радиоактивних загађивача ослобођених у околину након земљотреса и цунамија који су погодили регион 2011. године била је минимална. Међутим, то није био случај са Чернобилом.

Чернобил и даље остаје најгора нуклеарна катастрофа у историји. Почетна експлозија 26. априла 1986. године усмртила је двојицу инжењера. Поред тога, од 237 хоспитализованих радника, 134 је показало симптоме акутног радијационог синдрома, а њих 28 је умрло у року од три месеца.

Бројни људи (процене сугеришу најмање 4.000 према Међународној агенцији за атомску енергију) патили су од радијационе болести након експлозије, а многи су касније подлегли различитим врстама рака. У међувремену, Припјат, најближи град оштећеном реактору, трајно је напуштен.

Чињеница је да, готово 40 година касније, стварни број жртава ове катастрофе и даље није познат.

Атомске бомбе које су разориле Хирошиму и Нагасаки у Јапану на крају Другог светског рата усмртиле су између 150.000 и 246.000 људи, од којих су већина били цивили.

Многе смрти биле су последица радиоактивних падавина након експлозија. У годинама које су уследиле, преживели су се суочавали са леукемијом, раком или другим тешким последицама зрачења.

До 1950. године, више од 340.000 људи умрло је као последица акутне радијационе болести, а наредне генерације су, такође, биле изложене тровању услед радиоактивних падавина.

Иако не постоје специфичне превентивне мере против таквог зрачења, кинески истраживачи се надају да би њихови налази могли да доведу до терапија за контролу последица након излагања високим дозама јонизујућег зрачења или радиотерапије за туморе.