Непознато благо краљице Сирикит
Супруга претходног краља Тајланда, која је преминула лане, заслужна је за постојање овог места у покрајини Ајутаја, недалеко од Бангкока. Она се побринула да се и деца из најсиромашнијих слојева овде уче изради уметничких предмета из древне традиције овог народа, а ту су настала и нека од највећих ремек-дела
Када вам препоруче посету музеју у којем ћете видети дела народних уметника, мајстора уметничких заната, занатлија пониклих у породицама берача пиринча из равничарског дела Тајланда, а да претходнo нисте ни чули за Музеј уметности Краљевства – углавном очекујете да видите чиније, декоративне таписерије, раскошан накит, предмете украшене етно мотивима... Зато остајете потпуно затечени већ када ступите у пријемни хол музеја и ту угледате више од три метра високи трон који бљешти као да је сав од злата.
„Бусабок Чатурамук Биман” – традиционални павиљонски трон је ипак „само” од позлаћене тиковине. Он је направљен као реплика краљевских инсигнија девет дотадашњих краљева из актуелне владарске лозе (израђен је 2007, за време претходног краља, Раме Деветог).
Пре четири године је додатно украшен кристалима и крилима „драгуљарске бубе”. Овај трон је урађен у част 60. годишњице ступања на престо краљице Сирикит (супруге краља Раме Деветог, мајке садашњег краља Раме Десетог), радило га је 113 људи, две године и четири месеца, а додатно украшаван поводом њеног рођендана.
Омиљена краљица преминула је у октобру прошле године и цела земља је жали, а у овом музеју, чини се, с посебним пијететом. Јер она је заслужна за постојање овог места у покрајини Ајутаја (на око сат вожње северно од Бангкока), за уметнички израђена „чуда” која се могу видети у њему, али и за оспособљавање „обичних” тајландских сељака за израду оваквих дела.
Уметничко благо коме не треба маркетинг
„Краљица је пре више од педесет година дошла на идеју оснивања оваквог музеја како би се приказале све традиционалне рукотворине, вештине, старе технике и уметнички таленат Тајланђана. Овде су представљена ремек-дела нових генерација”, објашњава нам Јаованат Тајват, висока представница Института краљице Сирикит, у оквиру кога делује и овај музеј.
И то што је баш она, као доајен ове институције, с титулом даме (тајландски – khunying, енглески – lady), била водич групи новинара из Србије који су боравили у Краљевини Тајланд на позив Туристичке организације те земље (ТАТ) и тајландске амбасаде у Атини, била је велика част која нам је указана. Поштовање нам је показано и тиме што нам је дозвољено фотографисање и снимање експоната. Јер правила су веома стриктна и не добијају баш сви који се региструју онлајн (а само тако могу евентуално добити одобрење да унесу телефон или камеру) дозволу да овековече своје успомене на боравак у овом простору.
Улазница у музеј је, иначе, врло повољна – 150 бата, што је око четири евра. Политика музеја, како нам је објаснила лејди Јаованат, јесте да поглед на његово уметничко благо буде доступан свима. Краљица мајка Сирикит је желела да сви виде какав уметнички таленат и вештине имају њени сународници. Када смо питали нашег уваженог водича зашто се о овом музеју не зна више у свету, као што се зна о разним другим местима и производима Тајланда, одговорила је да краљица није желела класичан маркетинг, сматрајући да је довољна препорука за овај музеј – квалитет онога што садржи.
Музеј уметности Краљевства излаже уметничке колекције које су створили мајстори уметничких заната овог Института. Колекција обухвата њихова дела од раних фаза када су почели с обуком, па све до ремек-дела након што су стекли уметничку вештину. Колекцију, која је део сталне поставке, чине монументална дела од најфинијих материјала која су израђена поводом важних годишњица краљице Сирикит или чланова краљевског дома. Они одузимају дах лепотом, детаљима израде, величином, па и материјалном вредношћу. У разним техникама рађени су од злата, сребра, дијаманата и другог драгог камења, од посебних врста дрвета, од свиле, али и крила специјалног инсекта...
Оно што је прави куриозитет везан за постојање ове установе јесу саме занатлије, који су синови и кћери сиромашних фармера из удаљених тајландских села. „Најсиромашнији међу сиромашнима”, рекла је једном приликом краљица.
Јаованат Тајват, која је заменик директора института, истиче да су све ово дела деце сељана која су прошла центар за обуку. Док је могла, лично је краљица ишла у све крајеве земље сваке године и одлучивала кога ће да доведе. Њој је било важно да су из најугроженијих породица, а довољно је било само да деца желе да науче занат и одобрење родитеља. Нису морала да исказују никакав уметнички таленат. Била је довољна само жеља да науче, понавља лејди, додајући да су касније неки од њих постајали врхунски мајстори-уметници свог заната.
„Они улажу своја срца и душе у израду сваког уметничког дела без икаквог прототипа. Нека дела су произведена коришћењем древних техника које датирају још из периода Краљевине Ајутаје, док су друга резултат нових метода које су оживеле током владавине краља Раме Деветог”, наводи се у „личној карти” музеја.
Лејди Јаованат нам је испричала и како је све почело. Пре више од 70 година млада краљица Сирикит је пратила мужа у најудаљеније делове земље, обоје упознавајући ситуацију на терену и положај својих сународника. Видели су колико сиромаштво влада, да се већина људи бави пољопривредом, али и да су приходи од те делатности несигурни, јер зависе пре свега од климатских услова. Краљ је урадио оно што је у његовом домену, а краљица, која се бавила положајем жена, деце и старих у руралним породицама, нашла је начин да им помогне да и они допринесу породичном буџету. Подстицала их је да се баве оним што им је блиско – рукотворинама попут израде корпи од прућа и ткања, које су део тајландске културне баштине. Њена иницијатива довела је до оснивања Фондације за подстицање допунских занимања 1976. Исте године основала је Центар за стручно оспособљавање у Бангкоку, који је 2010. прерастао у институт. Ту су подигнуте генерације нових мајстора рукотворина, а њихов професионални раст утицао је и на бољи положај њихових породица.
„Тренутно имамо око 400 људи који се обучавају да постану занатлије у 23 секције”, каже Јаованат Тајват.
Институт има значајну улогу у очувању и промоцији древних вештина, од којих су многе готово нестале из савременог Тајланда. Једна од њих је израда украса од крила „драгуљарских буба” („jewel beetle”), традиција која је била готово изумрла.
Чувају се старе технике
„Ми и даље користимо старе технике и тако их чувамо. И даље користимо и примитивне врсте алата. Краљица је веровала да у случају да више немамо центар за обуку, или музеј, наши мајстори могу да се врате кући и да производе сами уметничка дела која могу да продају и зараде за живот. Знате, у Тајланду су наше традиционалне уметнине веома јединствене, а у сваком региону имамо посебне локалне стилове”, наводи она.
А краљица Сирикит је 1989. године, у традиционалном рођенданском говору, изјавила: „Веома сам поносна на наше људе. Тајланђани су природно уметнички надарени, без обзира на то ко су или где живе, да ли су пољопривредници или су неке друге професије. Тајланђани су такође осетљиви људи с уметничким осећајем што им омогућава да брзо апсорбују и развијају креативне вештине.”
Многа уметничка дела која су израдили занатлије овог института представљена су на изложбама широм света и красила су краљевски сто приликом дочека страних званичника. „Ова уметничка ремек-дела доказ су да Тајланд нипошто није нова земља. Напротив, Тајланђани су благословени богатом историјом уметности и културе”, наводи се на сајту музеја.
