Краљице шаха, победнице у „мушком” спорту
Документарац „У славу краљици” прати успон четири жене на шаховски трон, уз коментаре славне југословенске и српске шахисткиње Милунке Лазаревић
Документарни филм У славу краљици, посвећен чуду које се вероватно неће поновити више никада у историји – да четири шахисткиње из једне земље скоро три деценије (од 60-их до 90-их година прошлог века) држе у рукама титулу светских шампионки – београдска публика је премијерно имала прилику да види на фестивалу „Слободна зона” априла 2021, а сад и на шестом издању смотре аустријског филма у Дворани Културног центра. Овога пута, уз присуство редитељке филма, грузијске уметнице Татије Шкиртладзе која живи и ради у Бечу. Пројекција је била пропраћена њеном инсталацијом Дружина – тако је, својевремено, прозван фантастични квартет грузијских шаховских велемајсторки. То су Нона Гаприндашвили (85 година), Нана Александрија (76), Маја Чибурданидзе (65) и Нана Јоселијани (64), чија имена још памте генерације шахиста широм света.
У време кад су, као краљице табле са 64 црних и белих поља, завладале спортом који се дотле сматрао превасходно мушким, на турнирима су се такмичиле под заставом СССР, али заправо су пронеле славу своје родне Грузије, која се тад налазила у саставу Совјетског Савеза. Филм прати њихов успон на шаховски трон, као и детаље из садашњег живота, уз коментаре славне југословенске и српске шахисткиње Милунке Лазаревић.
У филму поред осталог сазнајемо да удаваче у Грузији, традиционално, у мираз носе и шаховску таблу, и да је совјетски режим, свестан репутације коју држави доносе победе врхунских шахисткиња на међународним такмичењима, свесрдно подржавао њихову глорификацију широм земље и подстицао наследнице. Тако упознајемо читав низ имењакиња славне четворке: данас у Грузији има много жена, рођених у златно доба тријумфа „четири краљице шаха”, које су по жељи родитеља, али и по налогу власти, добиле име Нона, Нана и Маја.
Документарац настао у грузијској, аустријској и (мањинској) српској копродукцији, овенчан наградом публике на „Слободној зони” показује како су четири легендарне шахисткиње из Грузије, предвођене Ноном (која се и у деветој деценији живота истиче неуништивом енергијом, бритким умом, чврстом дисциплином, такмичарским духом и „челичним живцима” неопходним, како тврди, за победу на шаховским турнирима) покренуле револуцију у женском шаху широм целе планете, избориле се са мноштвом предрасуда.
Редитељка је искористила учешће својих протагонисткиња на Светској шаховској олимпијади у Батумију, у Грузији 2018, да сними заједничке кадрове, иначе је, како каже, са сваком од њих радила засебно.
– Не играм шах, није ме то мотивисало да снимим овај филм, већ саме те жене које су постигле нешто изузетно. Одрасла сам у Совјетском Савезу, у Грузији која ја била његов део, тада су Нона, Маја и две Нане биле на врхунцу каријере, свако је за њих знао, а биле су ми на неки начин и сусетке, живеле смо у истом крају Тбилисија. Кад сам 1999. отишла на студије у Беч, људи су ме питали одакле сам, и кад бих поменула Грузију, сви су се одмах сетили Стаљина. Само једна особа је за све те године повезала моју земљу са чувеним шахисткињама, то ме учинило веома срећном. После много времена, та тема ме поново заокупила, али како нисам редитељка, него концептуална уметница, у почетку нисам помишљала на филм. Пре него што се почетна идеја развила у озбиљан пројекат, шест година сам на њој сама радила. Онда сам у Бечу упознала Сариту Матијевић, продуценткињу документарца Једна жена – један век Желимира Жилника и помислила да би она можда била заинтересована за филм о грузијским шахисткињама. За дивно чудо, одмах је пристала. Уследио је сусрет са још једном будућом сарадницом из Србије, композиторком Александром Вребалов. Она ми је много помогла, не само око музике за филм него и другим саветима – истиче Татија Шкиртладзе.
После тога су се, вели, појавили копродуценти из Аустрије и Грузије. Добила је и подршку Euroimage фонда ЕУ. На сценарију је радила са Ином Иванцеану, а коредитељка филма је Ана Казарадзе.
Највећи изазов је, заправо, био убедити Нону, Мају и две Нане да учествују у овом подухвату. Ту је главну улогу одиграла Милунка Лазаревић.
– Ступила сам у контакт са Наном Александријом, захваљујући заједничким познаницима, онда сам преко своје мајке дошла до Ноне Гаприндашвили. Обе су биле веома скептичне, али кад су сазнале да ће у филму бити и Милунка, њихова пријатељица, некадашња шаховска ривалка и сјајан приповедач, радо су прихватиле. Бескрајно сам захвална сину Милунке Лазаревић, Радамесу, који ме је одвео до ње кад сам дошла у Београд. Она ми је рекла да је идеја о документарцу одлична, али да је шах досадан за гледање, и да је за филм потребна добра прича. Није ми требало дуго да схватим да је управо она та која ће водити причу. Нажалост, Милунка је преминула пре него што је филм завршен и није имала прилику да га види – прича Татија.
Нона, Маја и две Нане су биле мегазвезде и током година су добијале много пажње, каже редитељка, али су биле и под великим притиском, стално под надзором КГБ.
– Сасвим је извесно да их је совјетски режим користио за сопствене пропагандне сврхе. У време хладног рата шах је, као врста интелектуалног надметања, био један од начина показивања такве надмоћи, и наравно да се власт трудила да то на разне начине употреби. Нешто од тога се види и у мом филму, у архивским снимцима. Вероватно да су имале и лоша искуства, али ипак нису биле прогањане због својих личних ставова који су понекад одударали од званичне политике, на пример, Нана Александрија је одржавала контакте са грузијским избеглицама, а Маја је била дубоко религиозна – наводи Татија.
Редитељка признаје да јој је судбина на разне начине „ишла наруку”, поред осталог, њен филм У славу краљици се појавио у тренутку кад је цео свет, окован ковидом, лудовао за шахом захваљујући серији Дамин гамбит на „Нетфликсу”, па је поново оживело занимање за стварне јунакиње шаха. Филм је 2026. актуелизован опет захваљујући „Нетфликсу”, овога пута кроз документарац Краљица шаха о мађарским шаховским звездама, сестрама Полгар, Жужани, Софији и пре свега Јудит.
Нона Гаприндашвили је од најранијег детињства имала такмичарски дух трудећи се да победи старију браћу и све дечаке у комшилуку. Прву титулу (женског велемајстора) је освојила 1962. са 21 годином, а са 37 постала прва жена са титулом мушког велемајстора. Маја Чибурданидзе јој је 1978. преотела „трон” и са 17 година постала светска шампионка. Освојила је златне медаље на мушким олимпијадама 1992, 1994. и 1996. Нана Александрија је, захваљујући свом оцу, почела да игра шах већ са четири године, са 15 је била првакиња Грузије, а са 20 државна првакиња СССР. Титулу велемајстора је освојила 1976. кад јој је било 27. Играла је за Совјетски Савез на шаховским олимпијадама 1969, 1974, 1978, 1980, 1982 и 1986. Након тога је до 2002. године била председавајућа Комисије за женски шах, сталног одбора Фиде, чији је сада администратор. Победница је 20 међународних шаховских турнира, талентована новинарка, магистар књижевности. Нана Јоселијани понела је титулу велемајстора 1980, кад јој је било 18 година, а титулу међународног мајстора 1993. Два пута је освојила турнир кандидаткиња за Светско првенство у шаху за жене. Од 2003. године је предузетница у Прагу.
Ове четири сјајне жене и ненадмашне шахисткиње, каже Татија, биле су током снимања филма веома професионалне и предусретљиве.
– Иако веома различите по темпераменту, карактеру, приступу питањима брака, породице, религије, политичког и друштвеног ангажмана… све су одувек делиле неупитну страст и посвећеност шаху, и то је било одлучујуће и у раду на документарцу – истиче Татија Шкиртладзе.
