Србија ухватила добар тренд у борби против рака
Листа лекова РФЗО знатно је проширена пре две године иновативним лековима, али клиничких онколога сада нема довољно. Утакмицу као систем губимо на условима примања терапије Суочавање с дијагнозом малигне болести свакоме мења живот и покреће многа питања: од оног првог, шта га чека у нашем здравственом систему, да ли да се лечи у приватној или државној болници и хоће ли добити најбоље лекове, до оног најважнијег, да ли ће оздравити и поживети.
Неко инсистира да чује мишљење више лекара, неко је спреман да себи лека тражи на интернету, неко на клиникама у иностранству – да ли је то прави пут?
Све су то била питања за др Даворина Радосављевића, медикалног онколога, који је цео свој радни век провео на Институту за онкологију и радиологију Србије, а прво је било да ли је у последњих пет до десет година дошло до великог помака у лечењу малигних болести и код нас?
– Није лако говорити о великим помацима у нашој онкологији, можда је коректније говорити о добрим трендовима. Значајно је настојање Министарства здравља да се појачају активности у превенцији и раном откривању малигних болести. Такође, Листа лекова РФЗО знатно је проширена пре две године иновативним лековима. Ера само хемиотерапије је при крају, данас доминирају лекови из класе молекуларно циљане терапије и имунотерапије – одговара наш саговорник.
Добро обавештени пацијенти
Он разуме интерес пацијената који су све боље обавештени и инсистирају да добију што је могуће ефикасније лекове и иновативну терапију. Објашњава како иновативни лекови нису свемоћни и да на њихову ефикасност код појединачног пацијента много тога има утицаја. Пре свега колико се болест проширила и какво је опште стање пацијента.
– Неки лекови су заиста супериорни у својој индикацији или у више индикација, неки су најбољи јер нема бољих. Најчешће ниједан лек појединачно не лечи метастатску болест, успеси обично долазе после комбинације лекова, често и више линија лечења – објашњава др Радосављевић и додаје да су ови лекови све више доступни нашим пацијентима. Али, број иновативних лекова расте, али расте и број пацијената којима су они потребни, па наш Републички фонд за здравство није у стању да то у потпуности подржи. На листу се стављају приоритети, али већина лекара, као и лаичка јавност, целу онкологију доживљава као приоритет.
У ординације и на лечење пацијенти стижу све боље информисани, чули су за неки лек од других болесника, нешто прочитали на интернету, потражили на „Гуглу”. Колико то помаже или одмаже?
– Добра информисаност пацијената је увек од помоћи лекарима. Остаје питање извора информисања, као и колико су разумели могућностима терапије, шта им је донела одлука да покушају с алтернативним методама лечења Добра и тачна информисаност помогне пацијенту да поднесе терапије, да препозна и пријави нежељене догађаја током лечења. Моје искуство је да информисани пацијенти у великој већини разумеју своју здравствену ситуацију, да имају реалнија очекивања. Велику потпору у томе може им дати стручан, топао и миран тон лекара и медицинског особља у опхођењу према њима – одговара наш саговорник.
Многи лекари су придобили епитет да су најбољи за неку област лечења рака, па је испред њихових ординација увек велика гужва, чека се дуго на преглед, мишљење… Зато питамо има ли значајних индивидуалних разлика у лечењу међу онколозима и другим специјалистима који лече одређене врсте рака?
– Колико је мени познато, сви лекари се придржавају међународних протокола, у мери у којој то омогућава наша Листе лекова РФЗО. За нас су водеће препоруке Европског удружења онколога које јасно кажу шта је приоритет да би лечење било најбоље лечење, а то чине према према нивоу доказа из рандомизованих клиничких студија. Ове препоруке су основа деловања и нашег Удружења медикалних онколога. Све међународне препоруке имају, наравно, сугестије које укључују више паралелних, сличних терапијских могућности, јер тражи се оптимално лечење за различите пацијенте. Неки су већ прошли неколико линија лечења и већ су оптерећени токсичношћу ових терапија, као и тежином болести – наводи доктор.
На питање колико онда има смисла тражити „друго мишљење” код нас др Радосављевић одговара:
– Одавно већ наши пацијенти траже „друго мишљење”. Често се одлуче да то ураде у приватним клиникама. Није само реч о провери једне одлуке, ту је и потреба да се опуштено и у миру поразговара с онкологом, да се добије више детаља, анализира план лечења, све могућности. Лекар има времена да одговори на питања пацијента о врсти терапије, исхрани…
Др Радосављевић признаје да је једно од честих питања оболелих и њихових породица да ли да на лечење крену у иностране клинике. Шта им каже?
– Ако исход лечења посматрамо као мерило бољег лечења, многе болести у онкологији се код нас лече подједнако успешно као у развијеном свету. Ако се под бољим лечењем подразумевају услови примања терапије, позната имена на које се пацијенти упућују, технолошки аспекти, прецизност термина, доступност свих потребних лекова, онда ми ту често, као систем, губимо утакмице, онда и оно што је добро код нас није довољно препознато и прихваћено.
Иако је реализована идеја покојног професора Радана Џодића, некадашњег директора Института за онкологију и радиологију да на шестој години студија будући лекари имају предмет Клиничка онкологија с радиотерапијом, пут до клиничког онколога је дуг. Зато др Радосављевић и каже како лекара, који су потпуно посвећени лечењу онколошких пацијената, Србија сада нема довољно.
– Велике болнице широм наше земље треба да имају снажне центре за стандардну системску онколошку терапију – верује он.
Од сумње до почетка терапије
Има и данас лутања од специјалисте до специјалисте у потрази за дијагнозом, обични људи, чак и лекари понекад не препознају прве симптоме малигне болести. Понекад доста времена протекне од постављања дијагнозе до почетка лечења, негде има и листи чекања. Зашто је тако?
– Ово су питања која не застарују. С једне стране постоје објективне слабости система, који није конципиран да пацијенти са сумњом на малигну болест, или с потврђеном малигном болешћу, могу убрзано и свеобухватно проћи дијагностику, конзилијарно одлучивање и почетак лечења. С друге стране, постоји страх и оклевање пацијената који месецима виде и осећају да нешто с њима здравствено озбиљно није није у реду и не јављају се лекару. Ни систем који функционише никада није довољно ефикасан за час када овакав пацијент реши да започне процес дијагностике, онда су пацијенту сви рокови предуги, иако су често објективно такви. Наравно, има доста пацијената који рано укажу на своје симптоме, и систем најчешће није ту да их подржи. Последица оба ова сценарија је мноштво, често већина пацијената у одмаклом стадијуму болести, и наше, већ чувено водеће место у Европи по смртности од малигних болести – искрен је др Радосављевић.
Дијагностика у приватном, системско лечење у државом здравству
Колико је приватни сектор преузео лечење малигних болести код нас и да ли то ради успешно?
– Приватни сектор је у онкологији преузео део дијагностике, пре свега радиолошке и патохистолошке, а то су два ослонца дијагнозе у онкологији. Системска терапија, односно лечење се, колико је мени познато, ипак у много мањој мери одвија у приватним болницама. За лечење малигне болести је потребно обезбедити висок ниво знања, организацију посла, сарадњу су другим специјалностима, унутрашњу контроле рада и наравно посвећеност. Како приватни сектор није интегрисан у здравствени систем, у њему је могуће применити и нове лекове у онкологији, оне који још нису на Листи лекова РФЗО, а има и простора за примену супортивне терапије и палијативног збрињавања – наводи др Даворин Радосављевић.
Важна рана дијагностика
Према подацима Регистра за рак Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут” током 2024. регистровано је 346 нових случајева рака код деце до 18 година. Битку с болешћу у истој години изгубило је 42 деце. Ови подаци саопштени су током обележавања Међународног дана деце оболеле од рака
Најчешће дијагнозе у дечјем узрасту биле су леукемије, тумори мозга, лимфоми и тумори коштано-зглобног система, који заједно чине око две трећине свих малигних болести у детињству. Разлике у преживљавању деце оболеле од рака нису последица само болести, већ и приступа раној дијагностици, лечењу и подршци, наводе надлежни. У високоразвијеним земљама стопа преживљавања деце оболеле од рака достиже око 80 одсто, док је у земљама с ограниченим ресурсима она значајно нижа и износи 20 одсто.
