Одржива градња као правило, а не као алтернатива
У јавности се и даље вреднује „колико је изграђено”, а не како је изграђено. Одрживост се често посматра као луксуз, а не као основна потреба савременог друштва, каже Братислав Тошковић
После изложби „Паралелна места” (2019) и „Даљина која спаја” (2023), архитекта Братислав Тошковић (1960), који већ 38 година живи и ради у Финској, поново је дошао у родни град. У Београду је завршио Архитектонски факултет 1985, каријеру започео као предавач на Универзитету у Мосулу у Ираку, а од 1988. године наставио је у Финској у чувеном бироу Parviainen Architects (сада Olla Architecture), чији постаје партнер још 2003. Као један од предавача дошао је овај пут у Београд да би са предавањем под називом Circular Intelligence in Urban Development учествовао на конференцији Smart Engineering for Urban Development, коју су организовале нордијске земље у Привредној комори Србије. Дугогодишњим радом у Финској специфичан фински стил надахнуо је Тошковићев дух са три струје: функционалном, органском и хуманом, што се јасно осећало када је преко три своја пројекта на конференцији представио разнолике видове отелотворења одрживости у архитектури. Каже да му је жеља била да прикаже контратег стереотипским трендовима, који су све више присутни у Србији, где се под зеленом архитектуром углавном подразумевају објекти са зеленим крововима и густим зеленишем посејаним по терасама.
Ово је мањи део нашег разговора.
Који су то ваши пројекти у Финској који слове за одрживу архитектуру, и по чему се они разликују од овдашњих?
Представио сам три сасвим различита пројекта који показују како циркуларна економија постаје покретач урбаног препорода и раста вредности некретнина, достижући Sweet Spot – равнотежу економске, еколошке и културно-социјалне одрживости: TAGI – депонија претворена у зелену оазу са голф теренима: гасови из депоније се користе за грејање 600 домаћинстава, терени се заливају кишницом, објекти раде на геотермалну и соларну енергију. Зими простор постаје ски-стаза, а у непосредној близини никли су и нови спортски и трговачки садржаји. HAIKU – обновљена зграда у Хелсинкију: уместо рушења, инвеститор је обновио објекат, а 600 старих прозора претворено је у унутрашње преграде. Пројекат је ушао у финале World Architecture Festival и представљен je прошле године у Мајамију. ECM – тржни центар рециклираних производа: развија услуге едукације о одрживости и запошљава младе и особе са ограниченим способностима. Фасаде сваке године добијају нове уметничке инсталације од рециклираних материјала.
Ово би требало првом приликом објаснити ширем кругу архитеката у Србији, с нагласком да архитектура са грађевинарством данас има посебну одговорност за проблеме климе и глобалног развоја. По мојој оцени, теми одрживе архитектуре у Србији се још приступа површно, без довољно разумевања појма одрживе архитектуре.
Немам ни најмању сумњу у ниво обавештености и стручности архитеката у Србији када је реч о одрживој градњи. Напротив, стручна сцена је последњих година видљиво сазрела. Све је више форума, стручних часописа, конференција, студентских радионица и јавних манифестација које промовишу одрживост, циркуларну економију и одговорно управљање ресурсима. Међутим, проблем не лежи у струци, већ у ширем систему вредности који још увек не препознаје пун значај одрживе градње. То је онај тихи, али пресудни слој друштва у којем се одлучује шта је важно, шта се награђује, а шта се толерише као „довољно добро”. У Србији тај слој још увек није довољно усклађен са принципима одрживости. Инвеститори и даље најчешће размишљају о концепту брзе исплативости, а не дугорочне вредности. Одрживи материјали, енергетска ефикасност и циркуларни принципи често се доживљавају као трошак, а не као инвестиција која се враћа кроз деценије. Прописи постоје, али ретко подстичу иновацију. Недостају системске мере и јасни критеријуми који би одрживу градњу учинили стандардом, а не изузетком. У јавности се и даље вреднује „колико је изграђено”, а не како је изграђено. Одрживост се често посматра као луксуз, а не као основна потреба савременог друштва.
Одлазак и рад некога ко је из балканске средине у земљу као што је Финска захтевао је велику храброст због конфронтације са другим менталитетом и односом према природи, заједници... У Србији још постоји неразумевање, па чак и отпор код неких уважених професора, који сматрају да је идеја одрживог развоја наметнута и превазиђена.
Hевероватно је да данас, после свих искушења, података и анализа реалне глобалне ситуације, неко може да мисли да је одрживи развој празна или превазиђена прича. Искуства нордијских земаља су ту неприкосновена. У Финској се већ одавно подразумева да одржива градња није само техничко питање, то је питање цивилизацијског избора. Она утиче на здравље људи, квалитет јавног простора, енергетску независност, отпорност градова и дугорочне трошкове које друштво сноси. Када систем вредности препозна те користи, одрживост престаје да буде тема за стручне кругове и постаје део свакодневне културе грађења.
Пре три године у Београду сте приредили изложбу „Даљина која спаја”. Поредећи називе две ваше изложбе, чини ми се да архитектуру видите као потенцијалну шансу узајамног разумевања између архитеката две различите културе и менталитета.
Да, ради се о изложби приређеној поводом уручивања Велике награде архитектуре за животно дело коју ми је доделило Удружење архитеката Србије. „Даљина која спаја” није ретроспектива мог рада, већ, пре свега, самоиспитивање у којем прошлост и садашњост заједно чине будућност. То је тренутак у којем се уметник архитекта одмиче од свог дела да би смислио како даље. Мој стваралачки опус преточен је у ментални пејзаж, у којем се преплићу разум и емоције, сан и јава, ред и хаос, необично и обично.
Чини ми се да овим коридором менталних трајекторија, или менталним пејзажом, како ви кажете, српска архитектура може нешто да стекне од Финске.
Cваки успешан пројекат – било да је реч о обнови, рециклажи, енергетској ефикасности или трансформацији запуштених простора – постаје важан преседан који мења перцепцију и помера границе могућег. У Финској сам из прве руке видео како се такви преседани претварају у нову нормалност. Волео бих да исто видим и у Србији; да одржива градња престане да буде алтернатива и постане основни начин на којем градимо будућност. Моје искуство је ту да допринесе том процесу, не као готов рецепт, већ као доказ да је другачији приступ могућ, остварив и дугорочно најоправданији и најисплативији.
