Љубави младости моје

Шансоњер и комичар, писац најромантичнијих стихова седамдесетих, а потом творац фолк-рок пародије која је уздрмала Југославију пред распадом, касније ТВ сценариста  и хумориста – истовремено награђиван и критикован – Борис Бизетић свој наступ почасног госта на предстојећем јубиларном 65. „Београдском пролећу” види, како за „Магазин” каже, као „оно између нас данас и нас од некад”.

– Када  је само дан после овог фестивала давне 1970. моја прва песма „Ако једном видиш Марију”, коју је отпевао Мики Јевремовић, вртећи се на свим радијима постала хит, имао сам свега 20 година и нисам био сигуран да добро чујем и да не сањам. Тачно је да сам као дечак растао лети поред моје нане на Велом Ижу у Далмацији, где сам у сатима буре у малој кући од камена још као ђак осмак шездесетих савладао гитару и компоновао песму која се такмичила на летњем „Првом  гласу”. Тачно је и да су Далмацији остале песме младића на мору „На Иж се опет врати” и „Хајмо сви на Фешту”. Ипак, ни после успеха са „Маријом” нисам слутио да ће се већ 1972. године на годишњој листи „Експрес Политике” наћи још два моја хита која је, наравно, певао непревазиђени Мики: „С ким си сада кад је тужно време” и „Тако је плакала Исидора”, песма популарна нарочито по томе што су сви углас певали ,,тамо на обали мора, нашег мора…”

Ускоро следе и наши заједнички велики хитови „Кад бих знао да је сама” и „Доста ми је њеног хладног осмеха” – како прича с радошћу.

– Били су то срећни дани југословенске поп сцене коју су обележили и Драган Стојнић, Радмила Караклајић и други којима сам радо писао песме и „избацивао” тираже и до милион и по примерака плоча. Тој „Ју-хит-експанзији” допринеле су нарочито велике звезде музичке сцене као што су композитори Корнелије Ковач и Арсен Дедић, као и певач Здравко Чолић. Резултат свих нас је да смо недељно имали бар три велика хита. Било је то време сјајних музичара, и како бих рекао, оних коју су „прошли” најстрожу оцену – Радио Београда.

Сам Бизетић је, као извођач посебно сентименталног гласа, тај праг прешао одмах: на овогодишњем „Пролећу” ће подсетити на свој први певачки наступ са хитом „Љубави младости моје”…

Његова друга љубав била је пародија нашег друштва у тадашњем културном „преламању” са тла домаћег села, односно са Истока, на Запад – ансамбл „Рокери с Мораву”, који је основао док је, служећи војску у Ријеци једне вечери у касарни на Јадрану, написао хит „Стојадинка овце шиша”. Како каже, са Звонком Миленковићем, кога је упознао на одслужењу војног рока, основао је „међународни пољопривредни ансамбл” који је „ушао у свачији дом, ког су радо слушали и разумели и неписмени и високо образовани”. Порука хитова попут „Кркензи кикирики евери деј” била је здрави хумор „који не треба посебно измишљати, када се у нашем властитом језику и околини налази све што нам треба”.

Фолк-поп хитови били су пародија на све што се тада приказивало на телевизији „од Сребрних крила до династије Карингтон”, подсећа. Критика је тада истицала да је разлика између „плитког и питког у његовим текстовима огромна”, док су се „Оскари популарности” низали. Са овим хитовима који су певала и деца, Бизетић је обишао сва села и вароши бивше Југославије, због чега је убеђен да они који су „Рокере” слушали у детињству – дуже живе.

Како тврди, тада су се разликовали јасно поп, рок звук и народна музика „све док турбо фолк није покварио добре старе народњаке”. После скоро 15 година „дрмусања југословенских бина”, 1991. са почетком ратних сукоба у земљи, „Рокери” су окачили опанке о клин.

У тешка времена, Борис се, како каже „бацио” на радио и телевизијске емисије. Најпре на „Бебевизију” на ТВ Политици, а водећи после тога и „ББ шоу”, у улози Славујке, на ТВ Пинк. Ћерке које је ангажовао, Анита (45) и Дорис (40) данас су модна креаторка и стручњак за тон. Са супругом Магдаленом гледа редовно актуелне филмове и серије, а фудбалски преноси су за њега посластица. Каже и да као пензионер нема никакву обавезу сем да попије таблету за притисак…

Као млада певачица

У маниру својих шоу програма, Борис о садашњем времену прича уносећи се као сценариста у улогу младе певачице: „Данас, ево, куцнем мобилни телефон на ’Гугл’ и тамо се обавестим да та и та млада певачица снима сингл који ће објавити, рецимо, следеће недеље”.

– Питам се онда шта значи данас „објавила сам сингл”. Углавном је њена прича следећа: „Родила сам се пре 25 година када већ увелико није било класичних концерата. Нема фестивала где ћу лепо да се обучем, изађем на бину као ’супер риба’ и да отпевам песму која ће дићи људе на ноге, а потом стићи и на мој албум. Али, важније од тога било би да ме види цела сала и ТВ камера преноси у боји у сваки дом”.

Борис са сетом закључује:

– Тог њеног сна више нема. Објаве да је та и та напунила Арену и сличне, не сведоче о концертном времену. Хиљаде концерата које сам одржао по селима, варошима и градовима, у халама и оперским дворанама по целом свету, нешто су сасвим другачије. Данас, поменута певачица мора да иде по клубовима са бар три музичара који су пратња, па се нада да ће је чути и видети неко ко ће платити довољно и за њих и да она уплати текстописцу и композитору за нови хит и још да уложи у студио у ком ће снимати. А онда ће на „стику” добити свој први сингл, који ће „бацити” по друштвеним мрежама у нади да ће је звати на разна места. Да заради још неку кинту и поврати уложене паре. Некада тако уопште није било. Сваке недеље сте имали по десетак нових сингл плоча са по две песме, а сваког месеца је по пет-шест певача из државе објавило лонг-плеј плочу. Ниси знао где да се окренеш од квалитетне конкуренције и толиког ангажмана у дискографији и на концертима – како прича.

– Концерти су доносили хонораре извођачима, а плоче редован новац и ауторима и певачима и извођачима. Истина, највише је узимала кућа која објављује хит и тако је то функционисало у круг. Да се вратим на младу певачицу: она данас може да сними сингл, а после тога јој саветују да се разодене и да је објави нека новина на средњим странама, и то по могућству тако да се појави „атрактивно” одевена са својим садашњим или бившим познаником који је позната личност...

Бизетић сматра да фестивали нису данас за певаче комерцијално исплативи као некад и да их зато и нема толико, подсећајући на то да су сви фестивалски концерти у бившој Југославији настали по узору на „Сан Ремо” у Италији.

– Тај „Сан Ремо” данас, уз фантастичну расвету и врхунски звук, и госте међу којима су и глумци из Холивуда, светске манекенке и комичари, ипак, не лансира песме које ће народ певати одмах. А песме су те које човека заокупљују. Тако да је мода у свету поп музике, која се некада звала забавна, данас на страни продуцената и њихове зараде. Они су, као и гардероба певача, постали важнији него сама песма.

– Друго, постали су важнији текстови него музика. Они су одувек били битни, али на музичкој сцени не могу бити важнији од мелодије. Јер, најпопуларније песме из времена ког се ја сећам су биле оне које на екскурзији ђаци певају уз једну гитару а да не морају да знају текст. Оно што се звиждуће по улици или стану не мора да има озбиљан текст. Многи инструментали, нарочито у евергрин музици, сами су по себи велики светски хитови. Према томе, фестивали су данас одраз општих појава. Рецимо, пропала је и диско индустрија.

Борис за крај поручује јавности:

– Уколико се МТС дворана, некадашњи Дом синдиката, одлучи да организује мој концерт на коме би десетак певача изводило тих двадесетак песама чији сам креатор – то би био мој трећи ауторски концерт. Први, посвећен великим романтичним хитовима, 1973. је организовала тадашња управа Дома синдиката.

– Други сам одржао у режији ТВ Београда у време када почиње моја нова каријера на истим тим даскама на којима су Рокери, за које сам написао 220 песама за 20 албума, „разваљивали” нашу легендарну музичку дворану и одржали десетине концерата. Ипак, мој трећи ауторски концерт ће се звати „Љубави младости моје” – поручује Борис Бизетић.

Лепо стоји партизанска блуза

Као одговор на ношење јакни са америчким војним ознакама, држава Југославија је 1972. ангажовала модну конфекцију да „искочи” са колекцијом одевних предмета које носе ознаке Југославије. Одржан је концерт и уједно модна ревија под називом „Лепо стоји партизанска блуза”, који је Борис Бизетић музички водио, аранжирајући 20 партизанских песама у поп стилу, а певали су их познати певачи, од Здравка па надаље, у директном преносу за целу земљу, док су новине писале да је то најгледанија емисија. „Данас то видим, баш као и моје хумористичке емисије новијег доба, само као део своје свестраности. Све је то било у своје време, а ја сам власник своје каријере”, каже Борис, одговарајући и на критике и на похвале.

Младима препоручује бозу

„Младима бих препоручио неко безалкохолно пиће, рецимо бозу, ако су их родитељи обавестили шта је то. Што се успеха у музичком свету тиче, нисам меродаван, јер ни мени нико није дао рецепт. Талентовани понекад успеју, ако их ’стрефи’ срећа. Уосталом, да ли су новац и успех одраз праве среће? Ко покуша – знаће”, рекао је за крај Бизетић.