Боја неба се може измерити

Да ли је небо исто плаво свуда на планети? И како се уопште мери нешто што изгледа немерљиво? Крајем 18. века, један швајцарски научник покушао је да уради управо то: да „ухвати” боју неба и да јој да број.

Резултат је био мали, данас готово заборављен инструмент под именом цијанометар, кружна скала плавих нијанси која је омогућавала да се небо не само посматра, већ и прецизно мери.

Цијанометар који је створио планинар и физичар Орас-Бенедикт де Сосир (уз малу помоћ Александра фон Хумболта), је круг од 53 нијансе плаве боје - од беле до дубоко црно-плаве - обојен пруском плавом. Док се Сосир пењао на Монблан, приметио је да небо постаје тамније са висином. Схватио је да боја неба може открити колико влаге, прашине и кристала леда лебди у ваздуху.

На први поглед делује као уметнички предмет: круг подељен на десетине тонова плаве, од млечно беле до готово црне нијансе ноћног неба. Али, иза те једноставности крије се озбиљна научна идеја да природни феномен који сви видимо, али га различито доживљавамо, претвори у мерљиву вредност.

Цијанометар је настао у време када је наука тек почињала да систематизује свет око себе. Тада није било сателита, камера ни дигиталних сензора, само људско око и генијална потреба да се природа разуме.

Оно што је највише фасцинирало научнике било је откриће да се боја неба мења у зависности од висине, чистоће ваздуха и атмосферских услова. Што се пењете више, небо постаје дубље, интензивније, готово „нестварно” плаво.

Данас, у ери сателита и климатских модела, цијанометар делује као романтични реликт прошлости. Али у своје време, он је био прозор у ново разумевање атмосфере.

Човек који је носио небо у џепу

Међу првима који су схватили значај овог необичног инструмента био је управо немачки природњак и истраживач Александер фон Хумболт.

Он није посматрао свет из лабораторије, већ из најудаљенијих делова планете: из џунгле, са вулкана, са Анда. У својој торби, поред компаса и барометра, често је носио и цијанометар.

За Хумболта, небо је било индикатор живота планете, а не само позадина неког насликаног пејзажа.

Док је путовао кроз Јужну Америку, бележио је како се нијансе неба мењају са надморском висином, влагом и климом. На врховима Анда, где је ваздух изузетно редак и чист, записивао је најдубље, најинтензивније плаве тонове које је цијанометар могао да прикаже.