Озон доноси ново лице Камијевог класика
Једно од најважнијих дела светске књижевности, „Странац“, стиже у домаће биоскопе у модерној, снажној адаптацији која отвара нова питања о смислу, кривици и равнодушности
Када се једно од најутицајнијих дела 20. века пресели на филмско платно, очекивања су огромна. Управо такав изазов преузео је Франсоа Озон, који се ухватио у коштац са романом Алберта Камија „Странац“ и његовим безвременим јунаком – Мерсоом. Резултат је филм који од 23. априла стиже у домаће биоскопе, спреман да провоцира, узнемири и подстакне на размишљање.
Радња остаје верна Камијевом свету: Алжир, 1938. година, под врелим сунцем које као да појачава унутрашњу празнину главног јунака. Мерсо је обичан човек, тих, повучен, готово неприметан – све док његова равнодушност не постане његов највећи „злочин“. Већ на почетку, на сахрани мајке, он не показује емоције, чиме нарушава неписана правила друштва. Оно што следи јесте низ догађаја који кулминирају трагичним чином на плажи, али права драма одвија се унутар самог лика.
Озон не покушава да „објасни“ Мерсоа – напротив, додатно продубљује његову мистерију. Кроз фрагментирану структуру сценарија, који је подељен у три целине, редитељ гради портрет савременог човека изгубљеног у свету без јасног смисла. Управо та егзистенцијална празнина, коју је Ками дефинисао као апсурд, остаје централна нит и ове филмске верзије.
Главну улогу тумачи Бенжамен Воазен, који Мерсоа игра суздржано, готово хладно, али управо у тој тишини открива слојеве лика. Уз њега су Ребека Мардер као Марија, Пјер Лотен и легендарни Дени Лаван, чије присуство додатно појачава аутентичност филма.
За Озона, ова адаптација није била само уметнички изазов, већ и лично путовање. Кроз истраживање историје француске колонизације Алжира, али и сопствених породичних корена, редитељ је покушао да пронађе дубљи контекст приче која је генерацијама остављала снажан утисак. Управо зато филм не функционише само као верна екранизација, већ и као реинтерпретација – поглед уназад, али и у садашњост.
Занимљиво је да „Странац“ већ има једну култну филмску верзију – ону из 1967. године, коју потписује Лукино Висконти, са Марчелом Мастројанијем у улози Мерсоа. Међутим, Озонова верзија иде корак даље, покушавајући да ову причу приближи савременом гледаоцу, без губитка филозофске дубине.
Као и Камијев роман, овај филм поставља питања – о смислу живота, о друштвеним нормама, о кривици и равнодушности. И управо у томе лежи његова снага.
